U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Arsenije Z. Katanić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane – VP ... Novi Sad, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1641/23 od 03.10.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 14.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1641/23 od 03.10.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 3035/2021 od 14.03.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, a stavom drugim izreke, obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 400.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 120.000,00 dinara na ime naknade za pretrepljene fizičke bolove i iznos od 100.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 214.691,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate u roku od 15 dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko iznosa dosuđenih stavom drugim izreke, a do traženih iznosa kako je to bliže označeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, odbijen je predlog tužioca za oslobađanje od obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1641/23 od 03.10.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužene i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 3035/2021 od 14.03.2023. godine u pobijanom usvajućem delu preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 400.000,00 dinara, na ime naknade za pretrepljene fizičke bolove iznos od 120.000,00 dinara i na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 214.691,00 dinar sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da na ime naknade troškova drugostepenog postupka tuženoj isplati iznos od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovi sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene. Od 2004. godine raspoređen je u specijalnu jedinicu „Kobra“. Kao pripadnik specijalne jedinice tužilac je obavljao ekstremnu fizičku obuku, u vidu organizovanih marševa jednom u tri meseca dužinom od 25 kilometara i sa opremom težine 30 kilograma. Radio je na prikazima za druge vojne jedinice i bio pripadnik ličnog obezbeđenja rukovodilaca i državnog vrha, što je iziskivalo pojačane napore u ostvarivanju fizičke snage i spreme. Prilikom prikaza za pripadnike izraelske vojske 22.02.2005. godine, usled greške suvežbača tužilac je ispušten sa visine od dva metra, kojom prilikom je pao na vratni deo tela i pretrpeo povredu u vidu istezanja mišića u vratnom delu. Posledice povređivanja tužilac je trpeo u narednih par godina, pa je uz pomoć rehabilitacije smanjivao bolove koje je pri jačem fizičkom naporu osećao. Dana 09.03.2010. godine tužilac je prilikom obavezne organizovane obuke skijanja na Kopaoniku naleteo na civilno lice na stazi koje ga je udarilo u slabinski deo leđa, odbacilo dva metra i tužilac je udario u metalnu ogradu usled čega je pretrpeo povredu u vidu kontuzione povrede leve slabinske regije sa rupturom levog bubrega i posledičnim hematomom oko donjeg pola bubrega. Tužilac je 2016. godine obavljao obuku koja je uključivala dugotrajni marš i noćno gađanje i trajala oko 6-7 časova. Tada je osetio jake bolove i potražio lekarsku pomoć. Prilikom pregleda dijagnostifikovano mu je oboljenje u vidu cervikalne mijelopatije, uzrokovane stenozom kičmenog kanala i predložen operativni zahvat. Dana 23.11.2016. godine tužiocu su ugrađene metalne šipke kao stabilizacija kičme i to 4, 5 i 6 vratnog pršljenja. Nakon operativnog zahvata počeo je da osećao slabost u rukama i podrhtavanje, zbog čega nije mogao pravilno da obučava, da duže vreme stoji, a prilikom stajanja morao je da drži ruke na leđima kako bi smanjio bolove, pa je 2016. godine obavljao smanjene fizičke aktivnosti. Sve do 2020. godine tužilac je ocenjivan kao sposoban prilikom provere fizičkih sposobnosti, koju je od 2016. godine obavljao pod terapijom jakih lekova protiv bolova. Provera se sprovodila jednom godišnje u jednom danu i uključivala fizičke vežbe i to sklekove, trbušnjake, trčanje na 3.200 metara, ronjenje na dah, plivanje i poligon pešadijskih prepreka, kao i borilačke veštine između ostalog džudo, tekvondo, karate, aikido. Usled bolesti prouzrokovane virusom „Covid 19“ kod tužioca je došlo do pogoršanja neurološkog stanja i počeo je da gubi osećaj u levoj ruci i nozi, zbog čega se javio lekaru na Vojnomedicinskoj akademiji, gde mu je propisana terapija i predloženo lečenje zbog sumnje na oboljenje nervnog sistema. Tužilac je lečen u periodu od 03.06.2021. godine do 04.06.2021. godine i u otpusnoj listi je navedeno da je pregledan i da je zaključeno da je nesposoban za profesionalnu vojnu službu po tački 122.2 spiska bolesti. Generalštab Vojske Srbije, Odred vojne policije specijalne namene „Kobre“ je dana 03.09.2021. godine doneo naredbu kojom tužiocu prestaje profesionalna vojna služba zbog potpunog gubitka radne sposobnosti za profesionalnu vojnu službu, pa je Vojna pošta broj ... dana 07.09.2021. godine donela rešenje kojom se tužilac razrešava profesinalne vojne službe.

Prvostepeni sud je posle obavljenog veštačenja kojim je utvrđen stepen umanjenja životne aktivnosti, intenzitet i trajanje pretrpljenog fizičkog bola i straha, pozivajući se na odredbu člana 164. Zakona o radu i 174. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu dosudio naknadu nematerijalne štete za ove vidove pozivajući se na odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu nalazeći da je potraživanje tužioca zastarelo.

Odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2.). Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, jer je tako propisano odredbom člana 360. ZOO. Odredbom člana 361. stav 1. ZOO, propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano. Zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena shodno odredbi člana 362. ZOO.

U konkretnom slučaju, tužilac je operisan zbog diskushernije vratnog segmenta 2016. godine, koja je posledica zadobijene distenzione povrede vrata 2005. godine i povređivanja 2010. godine. Ove povrede su ubrzale su proces degeneracije diskusa na C5-6 nivou i dovele do suženja kičmenog kanala i oštećenja kičmene moždine, odnosno dovele do pogoršanja bolesti, pa je tužilac operisan 2016. godine kada je prvi put konstatovano oboljenje tužioca i kada je 23.11.2016. godine izvršena operacija. Tužilac nije tražio naknadu nematerijalne štete koju je pretrpeo 2005. i 2010. godine. Posledice povređivanja je trpeo u narednih par godina, pa je uz pomoć rehabilitacije smanjivao bolove koje je pri jačem fizičkom naporu. Činjenica da je operisan 2016. godine, je posledica predhodno pretrpljenih povreda i napora za vreme obuke 2016. godine kada je osetio jake bolove i potražio lekarsku pomoć i kada mu je postavljena dijagnoza. Od tada je prošlo više od 3 godine pre nego što je tužilac dana 25.11.2021. godine podneo tužbu u ovoj parnici, a od povređivanja 2005.-2010. godine prošlo je više od 5 godina, što potraživanje tužioca čini zastarelim. U konkretnom slučaju se ne radi o nastanku novog štetnog događaja, nego o posledicama štetnog događaja koji su nastupili pre više od 3, odnosno više od 5 godina, u vezi sa kojima tužilac nije podnosio tužbe sudu. Trenutak pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca nije bitan za računanje roka zastarelosti, jer bi tužilac pravo na naknadu štete na ime fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti koje trpi zbog pogoršanja bolesti imao mogućnost da ostvari pod uslovom da je prethodno ostvario naknadu štete po osnovu oboljenja koje je naknadno dovelo do uvećanja procenta umanjenja životne aktivnosti odnosno pogoršanja bolova i straha, što ovde nije slučaj.

Neosnovani su navodi u reviziji tužioca da otpusna lista VMA nosi datum 25.11.2016. godine, te da je to prvi momenat saznanja tužioca za bolest koju je zadobio vršeći službu, a od tog momenta pa do momenta podnošenja tužbe nije prošao objektivni rok od 5 godina, a osim toga veštak je u nalazu naveo da se postoperativno stanje poboljšalo, da je tužilac jedno vreme bio bez tegoba i nastavio sa obukom i službom u „Kobrama“ i ponovo povredio vratni deo kičme 2017. godine, da bi se sredinom 2020. godine ponovo javili bolovi i tegobe, kada tegobe postaju sve jače, zbog čega je u junu 2021. godine komisija VMA, Klinike za neurohirurgiju utvrdila nesposobnost za vojnu službu, iz čega proizilazi da lečenje tužioca nije okončano operativnim zahvatom u novembru 2016. godine, već nastavljeno i trajalo do juna 2021. godine kada je proglašen nesposobnim za PVS. Po nalaženju Vrhovnog suda, eventualno pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca nije bitno za računanje roka zastarelosti, jer bi tužilac pravo na naknadu nematerijalne štete koju trpi zbog pogoršanja bolesti, kako je napred navedeno, imao mogućnost da ostvari pod uslovom da je prethodno ostvario pravo na naknadu štete po osnovu oboljenja koje je dovelo do pogoršanja bolesti. Revizijom se neosnovano osporava pobijana odluka upućivanjem na primenu člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje produženi objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete od pet godina od nastanka štete. Tužilac je 2016. godine i imao je saznanje za štetu i lice koje je štetu učinilo. Tužbu je podneo u okviru objektivnog (5 godina) ali ne i subjektivnog (3 godine) roka zastarelosti, propisanog citiranom odredbom člana 376. ZOO, pa sledi da prigovor zastarelosti koji je tužena istakla osnovan, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Sa navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković