Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo presudu Gž1 2066/19 kojom je odlučujući o žalbi tužioca odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u prvom i drugom stavu izreke, a odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude je tužilac izjavio blagovremenu reviziju pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011...i 87/2018 – u daljem tekstu ZPP), kojom pobijanu presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava, obrazlažući posebnu revizijom potrebom da se razmatre pravna pitanja od interesa za ravnopravnost građana i radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbama člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmatraju pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od 5 sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije na osnovu navedenih odredaba, Vrhovni kasacioni sud je našao da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Pobijanom presudom odstupljeno je od sudske prakse izražene u pravnosnažnim sudskim presudama kojima je odlučivano o pravima zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora i obaveze poslodavaca na isplatu, zasnovanim na bitno sličnom činjeničnom stanju kao u pobijanoj presudi, kao i od pravnog shvatanja izraženog u obrazloženjima presuda Vrhovnog kasacionog suda, pa tako i u presudi Rev2 2205/2016 od 27.10.2016. godine, Rev2 2820/2017 od 14.12.2017. godine.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tuženi „Železnice Srbije“ AD Beograd podneo je odgovor na reviziju.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda utvrđenom od strane prvostepenog suda, koje je drugostepeni sud prihvatio za pravilno utvrđeno, tužilac je zaključio ugovor o radu sa prvotuženim 05.02.2003. godine, a od 01.09.2015. godine je u radnom odnosu kod drugotuženog po Aneksu ugovora o radu od 28.08.2015. godine. U tom periodu je kod tuženih bio na snazi Kolektivni ugovor od 30.11.2002. godine sa Aneksom kolektivnog ugovora od 26.07.2006. godine („Službeni glasnik RS“ 4/06). Prema pomenutom Aneksu kolektivnog ugovora tuženog od 26.07.2006. godine zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a vrednost jednog časa za obračun i isplatu zarade uključuje mesečnu vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedene na jedan radni čas. Zatim je Kolektivnim ugovorom za železnice Srbije AD Beograd („Službeni glasnik železnice Srbije“ 4/15) predviđeno u članu 57. stav 2. da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na jedan radni čas. Prema članu 55. osnovna zarada utvrđuje se kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova od 174 časa. Odredbe kolektivnog ugovora iz 2015. godine se primenjuju i na zaposlene koje je drugotuženi preuzeo nakon statusne promene prvotuženog. Kolektivnim ugovorom, a ni drugim aktima tuženih nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Visina troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije ugovorena ugovorom o radu, ni kasnijim aneksima. U obračunskim listama nema dokaza da su tuženi obračunavali i isplaćivali tužiocu za sporni period troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi nisu doneli posebnu odluku o visini troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za godišnji odmor kojim bi utvrdili visinu ovih primanja zaposlenih. Tuženi nisu dostavili u postupku deobni bilans, niti drugi dokaz vezan za prenos prava i obaveza na društvo sticaoca – drugotuženog. Prvotuženi nije brisan, a potraživanje tužioca nastalo je delimično u vreme rada tužioca kod prvotuženog, pre izvršene statusne promene na osnovu koje je nastao drugotuženi. Prema sadržini drugostepene presude, u postupku je veštačenjem utvrđena i visina potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima, prema parametrima iz ranije važećeg kolektivnog ugovora za javno železničko transportno preduzeće Beograd koji je objavljen u Službenom glasnik RS br. 37/95....42/1999, sa izmenama objavljenim u „Službenom glasniku RS“ br. 7/2000, kojim kolektivnim ugovorom su bili ugovoreni predmetni troškovi, kao i njihova visina. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke, odnosno opredelio iznose na ime naknade štete za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora usklađene sa nalazom i mišljenjem veštaka, a kamatu je precizirao za svaki mesec posebno prema datumima dospeća označenim u nalazu i mišljenju. Prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke u delu kojim je utvrđena visina predmetnih potraživanja primenom, između ostalih akata i na osnovu Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ 37/95 .... 7/00) koji je bio zaključen kod prvotuženog čijim je odredbama poslednji put ugovorena i utvrđena visina predmetnih naknada troškova, a koji nije na pravnoj snazi tokom spornog perioda.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da je neosnovano potraživanje tužioca za naknadu štete po osnovu neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama, utvrđeno primenom Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 37/95 i 7/00) koji je kod prvotuženog bio zaključen, čijim odredbama je poslednji put bila ugovorena i utvrđena visina predmetnih naknada troškova, koji nije na pravnoj snazi tokom spornog perioda, jer primena tih kriterijuma predstavlja povredu načela vremenskog važenja zakona. Kako tokom perioda za koji tužilac traži naknadu štetu zbog neisplaćene naknade troškova, visina troškova nije bila ugovorena, ni ugovorom o radu, niti na nekim drugim važećim aktom osim na način iz Aneksa Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnog ugovora iz 2015.godine, tako što je uključena u cenu radnog sata, bez nominalnog opredeljenja, ne znači da zaposlenima, pa i tužiocu naknade troškova nisu isplaćene i da su tuženi tužiocu pričinili štetu.

U odnosu na prvotuženog je prvostepeni sud zaključio da je delimično osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije, za potraživanje za period počev od 01.09.2015. godine pa nadalje, ali je smatrao da ta činjenica nije od uticaja na presuđenje.

Drugostepeni sud takođe zaključuje da sama činjenica da visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio tužiocu, jer je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja ugovoreno da je naknada spornih troškova sastavni deo osnovne zarade zaposlenih. Iz toga zaključuje da se naknada isplaćuje kroz osnovnu zaradu zaposlenima, te da prava zaposlenih, pa ni tužioca, nisu oštećena.

Prema iznetom činjeničnom stanju pravilna je odluka nižestepenih sudova o odbijanju tužbenog zahteva za naknadu štete zbog neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine do februara 2017. godine u odnosu na tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd, iz razloga nedostatka pasivne legitimacije na strani ovog tuženog. Ovo stoga, što u tom periodu tužilac nije bio zaposleni kod tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd, već kod AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) predviđeno je pravo zaposlenog za naknadu troškova u vezi sa radom, i u članu 118. tačka 5. i 6. i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, s tim da visina troškova za ishranu u toku rada mora biti izražena u novcu. To pravo zaposleni ima u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Kako zaposleni ova prava ostvaruju kod poslodavca, to nema osnova za pasivnu legitimaciju prvotuženog u odnosu na tužbeni zahtev za period od septembra 2015. do februrara 2017. godine, a nema drugog osnova za solidarnu odgovornost prvotuženog za ostvarivanje ovih prava tužioca u periodu od septembra 2015. godine pa nadalje, od kad je tužilac u radnom odnosu kod drugotuženog. To je razlog za odbijanje tužbenog zahteva u navedenom delu u odnosu na prvotuženog. Zbog toga je u navedenom delu revizija odbijena kao neosnovana i pobijana drugostepena presuda potvrđena u delu kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda o tužbenom zahtevu u odnosu na prvotuženog za ovaj period. U navedenom delu je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu potpuno raspravljanog činjeničnog stanja i u skladu sa odredbama materijalnog prava. Odluku je revizijski sud doneo na osnovu odredbe člana 414. ZPP.

Međutim, u odnosu na osnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete po navedenim osnovama za period od februara 2014. godine zaključno sa avgustom 2015. godine u odnosu na oba tužena i za period od septembra 2015. do februara 2017. godine u odnosu na drugotuženog, pobijana presuda je zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, usled pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

Nije raspravljana činjenica o tome da li su tuženi tužiocu isplatili naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu. Nižestepeni sudovi su zaključili da iz činjenice da visina spornih troškova nije nominalno izražena ne proizilazi da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima, jer je isto slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako i ugovoreno, kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih. Takav zaključak je pogrešan. Naprotiv, kako iz utvrđenih činjenica proizilazi da tuženi poslodavci nisu svojim aktom utvrdili visinu ovih naknada, niti je utvrđeno kolike su naknade isplaćene tužiocu na ime troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a u okviru cene rada, proizilazi za pravilan zaključak da tužiocu ove naknade nisu isplaćene. Ovo tim pre, što visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno mora biti isplaćena svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na stručnu spremu i radno mesto. Konačno proizilazi da je zaključak drugostepenih sudova zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, kod izostanka utvrđene činjenice o tome da li je predmetna naknada troškova tužiocu isplaćena ili nije.

Osim toga, visina pripadajućih naknada tužiocu na ime troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjih odmora takođe nije utvrđena. Prvotepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke na kome je tužilac zasnovao visinu tužbenog zahteva, iz razloga pravnog stava, koji je pogrešan. Kada poslodavac nije utvrdio posebnim aktom visinu naknade troškova u skladu sa zakonom na koje tužilac ima pravo, a visina nije određena ni ugovorom o radu, proizilazi da su tuženi odredbe zakona o radu o naknadi troškova zaposlenima primenjivali na štetu tužioca. U takvoj situaciji nema smetnje da se visina pripadajućih naknada ovih troškova utvrdi prema kriterijumima koji su poslednji bili utvrđeni kod poslodavaca, što mogu biti i kriterijumi iz kolektivnog ugovora koji je bio zaključen kod prvotuženog („Službeni glasnik RS“ br. 37/95 i 7/00) čijim odredbama je poslednji put bila ugovorena i utvrđena visina naknada predmetnih troškova. To su razlozi zbog kojih su u navedenom delu ukinute drugostepena i prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, što je određeno u trećem stavu izreke ove presude, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovljenom postupku će prvostepeni sud utvrditi činjenično stanje imajući u vidu navedene primedbe, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu i nepresuđenom delu i o naknadi troškova celog postupka.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić