U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Pobijanom odlukom odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, pošto je utvrđeno da je na sastanku predstavnika sindikata i tuženog, kao poslodavca, održanom 18.09.2013. godine utvrđeno da je zbog ekonomskih promena u poslovanju tuženog koje se ogleda u neostvarivanju plana poslovanja u toj godini i smanjenju obima posla, zbog čega je neophodno preduzeti mere za racionalizacijom poslovanja - smanjenjem troškova, što podrazumeva i troškove radne snage, odnosno smanjenje broja zaposlenih usled prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova. Na osnovu ovih zaključaka, na ovom sastanku doneta je Odluka o pokretanju postupka smanjenja broja zaposlenih, kojom je utvrđeno da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 22 zaposlena u narednih 30 dana, te su utvrđeni kriterijumi za određivanje viška zaposlenih na radnim mestima na kojima se broj izvršilaca smanjuje. Dana 26.09.2013. godine, Komisija tuženog za utvrđivanje viška zaposlenih, sačinila je izveštaj o sprovedenom postupku utvrđivanja viška zaposlenih, kojim su utvrđena radna mesta koja se ukidaju i radna mesta na kojima će doći do smanjenja broja izvršilaca, po kome će u narednih 30 dana doći do prestanka potrebe za 16 zaposlenih, sa imenima lica koja predstavljaju višak, među kojim je i tužilac, raspoređen na radno mesto „bravar 2“, koje se ukida. Komisija je ovim izveštajem predložila da se donese i Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka. Odluka o izmeni i dopuni Pravilnika doneta je 14.10.2013. godine, u skladu sa izveštajem Komisije od 26.09.2013. godine, a kojom se između ostalog ukida radno mesto „bravar 2“. U tački 8. ove Odluke navedeno je da ona stupa na snagu danom donošenja. Istoga dana, 14.10.2013. godine doneto je i pobijano rešenje, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer je zbog negativnih ekonomskih promena kod poslodavca prestala potrebe za njegovim radom, a poslodavac nije bio u mogućnosti da primeni neku od mera zapošljavanja. Ovim rešenjem poslodavac se obavezao da mu isplati otpremninu, što je i učinjeno 15.10.2013. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, uz zaključak sudova da su za donošenje odluka o prestanku radnog odnosa ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13). Zakon o radu propisuje postupak, koji se u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla primenjuje i određuje pravila koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba, koji je u konkretnom slučaju ispoštovan.

Loši rezultati poslovanja tuženog, uslovili su ekonomske i organizacione promene, pa je tuženi, 18.09.2013. godine, doneo Odluku o pokretanju postupka smanjenja broja zaposlenih, a Komisija za utvrđivanje viška zaposlenih je odredila radna mesta na kojima se smanjuje broj izvršilaca i radna mesta koja se ukidaju, sa imenima lica koja predstavljaju višak, među kojima je i tužilac, čije radno mesto, „bravar 2“, se ukida. Za donošenje odluke kojom se tužilac oglašava tehnološkim viškom na ovom radnom mestu, nije bila potrebna primena unapred određenih kriterujuma, upravo iz razloga što je ovo radno mesto ukinuto, zbog čega su oba izvršioca koja su obavljala poslove ovog radnog mesta oglašeni viškom. Pri tom, Program rešavanja viška zaposlenih tuženi nije bio u obavezi da donosi (primenom člana 153. Zakona), s obzirom da je od ukupno 342 zaposlena kod tuženog, prestala potreba za radom svega 16 lica.

Tužiocu je isplaćena otpremnina i neisplaćene zarade, čime je ispoštovana i odredba člana 158. i 193. Zakona.

Imajući ovo u vidu, pravilno sudovi nalaze da je pobijano rešenje doneto u zakonito sprovedenom postupku, a da ga ne čini nezakonitim okolnost što je Odluka o izmeni i dopuni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka, doneta istog dana kao i rešenje o otkazu i okolnost što je u navedenoj odluci konstatovano da stupa na snagu danom donošenja, s obzirom da se Odlukom o izmeni i dopuni Pravilnika samo formalno Pravilnik usklađuje sa napred donetim odlukama o smanjenju broja radnih mesta i smanjenju broja izvršilaca na radnim mestima koja nisu ukinuta, pa tuženi nije ni bio u obavezi da donosi izmene i dopune Pravilnika pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu.

Pravilno sudovi nalaze i da je pobijano rešenje jasno i sadrži potrebno obrazloženje iz koga proizilazi osnov za otkaz. Naime, poslodavac nije u obavezi da u rešenju o otkazu zaposlenom obrazlaže razloge racionalizacije radnih mesta, niti je sud ovlašćen da preispituje nastupanje tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih, jer to predstavlja ekonomsku politiku poslodavca, već sud samo preispituje zakonitost sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i donošenja rešenja po tom osnovu, što je u konkretnom slučaju ispoštovano.

Ostale navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.