Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. ZPP (održavanje rasprave pred drugostepenim sudom), jer suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje u odnosu na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ali je izveo drugačiji zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva iz utvrđenog činjeničnog stanja, što nije bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tuženog (Direkcija za izgradnju Opštine Inđija), na osnovu sporazuma o preuzimanju od 08.01.1997. godine, zaključenog između Opštinske uprave Inđije i pravnog prethodnika tuženog. Rešenjem pravnog prethodnika tuženog, tužilac je raspoređen na poslove ..., a zatim je postavljen za v.d. direktora tuženog, a zatim za direktora, koju funkciju je obavljao neprekidno više mandata. Za direktora je poslednji put imenovan rešenjem SO Inđija od 02.10.2013. godine na period od četiri godine. Po stupanju na funkciju direktora 11.10.2013. godine, tužilac je sa tuženim zaključio ,,ugovor o radu sa direktorom“ na određeno vreme do isteka mandata, a u članu 1. navedenog ugovora konstatovano je da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme, a u članu 3. stav 1. da je imenovan na funkciju direktora na određeno vreme na period od četiri godine, počev od dana stupanja na rad, odnosno na funkciju direktora, te ovaj ugovor traje do prestanka mandata. Stavom 2. istog člana ugovoreno je da po prestanku funkcije direktora tužilac nastavlja sa radom u ovom javnom preduzeću, na radnom mestu koje odgovara po vrsti i stepenu stručne spreme, znanju i sposobnostima, a u skladu sa tačkom 3. rešenja Skupštine opštine o imenovanju direktora od 02.10.2013. godine, kojom je predviđeno da će po prestanku funkcije, tužilac kao zaposleni u radnom odnosu na neodređeno vreme nastavlja sa radom u preduzeću, na odgovarajućim poslovima. Rešenjem Skupštine opštine Inđija od 17.06.2016. godine, tužilac je suspendovan sa funkcije direktora tuženog, a zatim je odlukom od 29.12.2016. godine razrešen funkcije, koju odluku je primio 13.01.2017. godine. Tužilac je u periodu od 01.12.2016. godine do 28.01.2017. godine bio sprečen za rad zbog bolesti, o čemu je tuženog obavestio dopisom od 26.01.2017. godine sa priloženim izveštajem lekara, koji dopis je tuženi primio 27.01.2017. godine. Navedenim dopisom, tužilac je zamolio tuženog da ga obavesti o poslovima na koje će biti raspoređen u skladu sa članom 3. Ugovora o radu od 23.10.2013. godine, na koji dopis tuženi nije odgovorio, kao ni na urgenciju tužioca od 07.02.2017. godine. Nakon prestanka privremene sprečenosti za rad zbog bolesti, tužilac nije dolazio na rad kod tuženog, a u međuvremenu su ukinuti poslovi tehničkog rukovodioca koje je tužilac obavljao pre stupanja na dužnost direktora tuženog. Tužiocu je 09.02.2017. godine upućeno upozorenje o povredi na radu sa navodima da je učinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu i člana 131. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu tuženog, jer je neopravdano izostao sa rada osam radnih dana uzastopno (počev od 30.01.2017. godine do 09.02.2017. godine), zbog čega su ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu. Tužilac se na navedeno upozorenje izjasnio 17.02.2017. godine, a tuženi je 28.02.2017. godine doneo rešenje o otkazu sporazuma od 08.01.1997. godine, tužiocu zbog povrede radne obaveze opisane u upozorenju od 09.02.2017. godine i utvrdio da radni odnos tužioca prestaje 02.02.2017. godine. Navedeno rešenje tužilac je primio 07.03.2017. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca, nalazeći da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu neosnovano, jer je zaključenjem ugovora o radu na određeno vreme od 23.10.2013. godine između parničnih stranaka za vreme trajanja mandata, sporazum zaključen između tužioca i pravnog prethodnika tuženog od 08.01.1997. godine stavljen van snage, pa kako tužilac nije imao zaključen ugovor o radu, to mu i nije mogao prestati radni odnos otkazom ugovora, jer u momentu donošenja rešenja o otkazu nije bio u radnom odnosu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca, smatrajući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, sa obrazloženjem da je tužilac svojim ponašanjem učinio povrede radne obaveze koja mu je stavljene na teret, budući da tužilac, koji je na osnovu sporazuma od 08.01.1997. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tuženog koji je trajao i za vreme obavljanja funkcije direktora, čijim prestankom radni odnos tužioca nije mogao prestati, nakon prestanka privremene sprečenosti za rad nije dolazio na rad kod tuženog, a primenom člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i zaključio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito i da je tužilac učinio povrede radne obaveze koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, jer je učinio povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom.

Članom 131. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu tuženog od 30.01.2015. godine, (sa izmenama od 27.10.2016. godine), propisano je da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze: neopravdani izostanak sa posla tri dana uzastopno, odnosno pet radnih dana sa prekidima u roku od tri meseca.

Članom 179. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 74/14 i 13/17), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 5.).

Članom 180. stavom 1. istog zakona propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja, dok je stavom 2. istog člana propisano da u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Odredbom člana 185. stav 5. Zakona o radu predviđeno je da zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja, osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok.

Kod utvrđenog, da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na osnovu sporazuma od 08.01.1997. godine, zaključenog sa pravnim prethodnikom tuženog, koji radni odnos je trajao i za vreme kada je tužilac obavljao funkciju direktora i nakon prestanka iste, a da nakon prestanka privremene sprečenosti za rad zbog bolesti, nije dolazio na rad kod tuženog tri uzastopna radna dana, što je u suprotnosti sa članom 131. stav 1. tačka 9. Pravilnika o radu tuženog od 30.01.2015. godine, to je tužiocu zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, a imajući u vidu citirane odredbe Zakona o radu, i Pravilnika o radu tuženog, kao i odredbe ugovora o radu od 23.10.2013. godine, a kod utvrđenog da tužilac svoj izostanak sa posla u trajanju od tri radna dana uzastopno nije opravdao, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da ponašanje tužioca predstavlja povredu radne obaveze predviđene napred navedenim pravilnikom o radu. Osim toga, tuženi nije bio u obavezi da tužioca pismenim putem obavesti o radnom mestu na koje će biti raspoređen nakon prestanka funkcije direktora, niti navedena okolnost oslobađa tužioca obaveze da postupi u skladu sa Pravilnikom o radu tuženog i ugovorom o radu, odnosno da se vrati na rad kod poslodavca nakon prestanka privremene sprečenosti za rad, kako to tužilac neosnovano navodi u reviziji. Kod navedenog, navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava jer je drugostepeni sud propustio da utvrdi krivicu tužioca zbog izostanka sa posla, kao i da ista ne postoji, su bez uticaja za drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Kako je neosnovan zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu, to je pravilno odbijen i zahtev tužioca za vraćanje na rad, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Ostalim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno u smislu člana 407. ZPP.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić