U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ...., čiji je punomoćnik Milan Melajac, advokat iz ..., protiv tuženog „INVEJ“ DOO iz Beograda, radi poništaja rešenja i reintegracije, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2146/20 od 01.10.2020. godine, na sednici održanoj 22.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2146/20 od 01.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Treći osnovni sud u Beogradu, presudom P1 1019/16 od 09.07.2018. godine, dozvolio je preinačenje tužbe podneskom tužioca od 02.08.2017. godine (stav prvi izreke). Odbacio je tužbu u delu tužbenog zahteva, kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je radni odnos zasnovan na određeno vreme između tuženog kao poslodavca i tuženog (trebalo bi da stoji tužioca) kao zaposlenog dana 01.12.2005. godine, postao radni odnos na neodređeno vreme dana 02.12.2006. godine (stav drugi izreke). Usvojio je tužbeni zahtev tužioca, tako što je poništio kao nezakonito rešenje tuženog br. .../... od 05.12.2006. godine o otkazu ugovora o radu i obavezao tuženog da vrati tužioca na rad, na poslove koji odgovaraju stepenu i vrsti njegove stručne spreme, znanju i sposobnostima, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav treći izreke). Obavezao je tuženog da isplati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 386.250,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav četvrti izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 2146/20 od 01.10.2020. godine, preinačio je presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1019/16 od 09.07.2018. godine, u delu stava trećeg i stava četvrtog izreke, tako što je odbio kao neosnovan zahtev tužioca da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj ...-... od 05.12.2006. godine o otkazu ugovorao radu i obaveže tuženi da vrati tužioca na rad i da isplati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 386.250,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude (stav prvi izreke). Ukinuo je presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1019/16 od 09.07.2018. godine, u ostalom delu stava trećeg izreke, kojim je obavezan tuženi da vrati tužioca na rad, na poslove koji odgovaraju stepenu i vrsti njegove stručne spreme, znanju i sposobnostima, u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja i u tom delu odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužioca (stav drugi izreke). Obavezao je tužioca da isplati tuženom na ime troškova parničnog postupka iznos od 507.500,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav treći izreke). Obavezao je tužioca da isplati tuženom na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 33.000,00 dinara, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačujućem delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), koji se u konkretnoj situaciji primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP, a nema ni drugih bitnih povreda koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnog pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, osporenim rešenjem tuženog od 05.12.2006. godine o prestanku radnog odnosa, tužiocu, zaposlenom kod tuženog na poslovima radnog mesta ..., otkazan je ugovor o radu od 01.06.2006. godine, na osnovu člana 36. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) zbog postojanja otkaznih razloga iz odredbe člana 179. stav 1. tačka 1 (zato što tužilac nema potrebno znanje i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima je bio raspoređen), tačka 2 (zato što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene odredbama člana 14. stav 1. tač. 3, 4, 6, 7, 12, 14. i 56. Ugovora o radu) i tačka 3 (nije poštovao radnu disciplinu) Zakona o radu. Prema sadržini osporenog rešenja, tuženi je putem izveštaja, neposredno od pretpostavljenih rukovodilaca, datih u periodu trajanja probnog rada, utvrdio da tužilac nije ostvarivao rezultate rada, da nije pokazao odgovarajuću stručnu sposobnost prilikom procene potrebnih radova za dovođenje u radno stanje pogona presaone na koji način je nastala neposredna opasnost od nastanka štete na proizvodnoj opremi, u periodu izvođenja remontnih radova na proizvodnom pogonu propuštao jutarnje sastanke odeljenja na kojima je vršena raspodela radnih zadataka, kasnio na posao i samoinicijativno, radi obavljanja privatnih poslova napuštao radno mesto pre isteka radnog vremena, na koji način je povredio ugovorom o radu definisanu radnu disciplinu. Prema upozorenju (koje je prethodilo donošenju osporenog rešenja), tužilac je u periodu od jula 2006. godine zadatke dobijene od neposrednog rukovodioca ostvarivao krajnje nestručno, prilikom procene potrebnih radova za dovođenje u radno stanje pogona presaone, direktno uticao na proces proizvodnje koji je doveo u opasnost tek remontovanu opremu.

Prvostepeni sud je zaključio da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu nezakonito, dok je drugostepeni sud zaključio da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, bliže navedenog u drugostepenoj presudi, prema oceni ovoga suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, radi poništaja kao nezakonitog osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu i obavezao tuženeog da vrati tužioca na rad.

Osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca doneto je na osnovu člana 36. Zakona o radu, kojim se otkazuje ugovor o radu zaključen 01.06.2006. godine, zbog nastupanja otkaznih razloga iz člana 179. stav 1. tač. 1, 2. i 3. Zakona o radu, a u vezi člana 14. tač. 3, 4, 6, 7, 12, 14. i 56. Ugovora o radu. Prema istom radni odnos prestaje 05.12.2006. godine, najkasnije danom dostavljanja rešenja. Donošenju osporenog rešenja prethodilo je pisano upozorenje od 20.11.2006. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tač. 1, 2. i 3. Zakona o radu, a u vezi odredbi člana 14. tač. 3, 4, 6, 7, 12, 14. i 56. Ugovora o radu.

Ugovorom o radu od 01.06.2006. godine zaključenim između tužioca i tuženog, tužilac je zasnovao kod tuženog radni odnos na neodređeno vreme (član 1), tužilac ima VIII/1 stepen stručne spreme za obavljanje poslova referenta razvoja procesne proizvodnje (član 2), počev od 01.06.2006. godine (član 5), sa probnim radom u trajanju do šest meseci (član 7. stav 1) i zaposlenom koji za vreme probnog rada nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti prestaje radni odnos istekom roka iz stava 1. ovog člana (član 7. stav 2).

Odredbom člana 36. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05), je propisano da, ugovorom o radu može da se ugovori probni rad. Odredbom stava 2. ovog člana, da probni rad može da traje najduže šest meseci. Odredbom stava 3. ovog člana, da za vreme probnog rada poslodavac i zaposleni mogu da otkažu ugovor o radu sa otkaznim rokom koji ne može biti kraći od pet radnih dana. Odredbom stava 4. ovog člana da, zaposlenom koji za vreme probnog rada nije pokazao odgovarajuće radne i stručne sposobnosti prestaje radni odnos istekom roka određenog ugovorom o radu.

Odredbom člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona o radu je propisano da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan. Odredbom člana 175. stav 1. tačka 4. ovog zakona, radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu je propisano da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Tačkom 2, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Tačkom 3, ako zaposleni ne poštuje radnu discipinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 14. stav1. Ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog je predviđeno da poslodavac može da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povrede radne obaveze i to: ako zaposleni nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi (tačka 3); ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, dolazak na rad u pripitom stanju, konzumiranje alkoholnih pića u toku rada, upotreba narkotika, izazivanje nereda ili izazivanje tuče u firmi, obavljanje ličnih (privatnih) poslova u radno vreme, čitanje novina na radnom mestu, pušenje na radnom mestu ili u krugu preduzeća van prostora predviđenog za pušenje, korišćenje mobilnog telefona u toku radnog vremena i držanje mobilnog telefona uključenog za vreme radnog vremena, napuštanje radnog mesta bez pismenog naloga na udaljenosti većoj od 1 metra i sl. (tačka 4); ako neopravdano izostane sa posla jedan dan ili zakasni na posao bez obzira na dužinu trajanja kašnjenja (tačka 6); korišćenje godišnjeg odmora ili odsustva bez saglasnosti nadređenog rukovodioca, odnosno direktora (tačka 7); odbijanje izvršavanja radnih obaveza i radnih naloga, kao i neblagovremeno i nemarno izvršavanje radnih zadataka i obaveza (tačka 12); neblagovremeno prijavljivanje ili neprijavljivanje kvarova na mašini i postrojenjima i drugim sredstvima za rad (tačka 14) i ukoliko se ponaša suprotno kodeksu ponašanja poslodavca (tačka 56).

U sporu iz radnog odnosa, sud, zakonitost rešenja ceni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja.

Za postojanje zakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora od strane poslodavca dovoljno je postojanje jednog otkaznog razloga propisanog odredbom člana 179. stav 1. a u vezi člana 175. stav 1. tačka 4. Zakona o radu.

Kako se u konkretnoj situaciji utvrđene činjenice na kojima je zasnovano osporeno rešenje u pogledu postojanja otkaznih razloga iz odredbe člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu i donošenju osporenog rešenja prethodilo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u smislu člana 180. Zakona o radu, to je u tom delu osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu zakonito, zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je tužiocu u postupku donošenja osporenog rešenja povređeno pravo na odbranu zbog nepostojanja činjeničnog opisa u pogledu otkaznih razloga u pisanom upozorenju (ukazujući na odluke Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1220/13 od 12.06.2014. godine i Rev2 897/2016 od 21.12.2016. godine), kao i u samom osporenom rešenju. Ovo sa razloga, što između pisanog upozorenja i osporenog rešenja postoji objektivni identitet u pogledu postojanja otkaznih razloga iz člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu i to da je u vreme remontnih radova tužilac neopravdano propuštao jutarnji sastanak radi rasporeda poslova i napuštao radno mesto pre isteka osam radnih sati, kasnio na posao i samoinicijativno, radi privatnih poslova, napuštao radno mesto, na način kako je to obrazložio drugostepeni sud.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić