Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede se u reviziji tužioca ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu najpre na određeno vreme od 01.08.2012. godine, a po ugovoru o radu broj ...-.../... od 01.08.2012. godine na radnom mestu „...“, a po aneksu ugovora o radu od 03.06.2014. godine raspoređen je na poslove radnika ... . Rešenjem tuženog broj ...-.../...-... od 19.07.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog toga što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu u vidu lažnog ili netačnog izveštavanja ili iznošenja činjenica vezanih za poslodavca, loše i neprimereno ponašanje prema predstavnicima zaposlenih po članu 52. stav 1. tač. 10. i 11. aneksa 2 Pravilnika o radu tuženog od 01.11.2013. godine. Pre donošenja naznačenog rešenja, tužiocu je dostavljeno upozorenje na koje se pismeno izjasnio i udaljen je sa rada po rešenju od 07.07.2014. godine. Iz sadržine obrazloženja spornog otkaznog akta proizilazi da je tužiocu stavljeno na teret da je u emisiji „...“ na .. televiziji emitovanoj dana 04.07.2014. godine iznosio lažne informacije u vezi poslovanja i uslovima rada kod tuženog, čime se nanosi šteta ugledu kompanije. U rešenju tuženi se poziva na činjenicu da je tužilac ranije već dobio upozorenje 01.11.2013. godine u vezi teže povrede radne discipline od 31.10.2013. godine i da nije nakon toga popravio svoje ponašanje kao i da ne poštuje propisano radno vreme jer odlazi ranije, a na posao dolazi kasnije. Tužilac je tokom prvostepenog postupka istakao da je informacije na televiziji izneo kao poverenik novoformiranog sindikata kod tuženog bez namere da na takav način nanese bilo kakvu štetu ugledu i poslovanju tuženog, dok je tuženi tokom postupka tvrdio da je za ovu informaciju saznao tek nakon donošenja osporenog rešenja od 04.09.2014. godine i to putem pošte, kao i da otkazni razlog nije ni u kakvoj vezi sa sindikalnim aktivnostima tužioca jer za iste nije znao budući da o tome nije blagovremeno bio obavešten i da je tužiocu otkazan ugovor o radu isključivo iz razloga što je učinio opisanu povredu radne obaveze kako mu je stavljeno na teret osporenim rešenjem.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, pa je isti usvojio. Pri tome, prvostepeni sud polazi od odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu kojom je propisano da zaposlenom može biti otkazan ugovor o radu ako postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. S druge strane, odredbom člana 52. stav 1. tač. 10. i 11. aneksa 2 Pravilnika o radu tuženog od 01.11.2013. godine propisano je da poslodavac ima pravo da otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, između ostalog i u slučaju lošeg i neprimerenog ponašanja prema klijentima, drugim zaposlenima i predstavnicima poslodavca (tačka 10) i ukoliko falsifikuje, lažno i netačno izveštava i iznosi lažne činjenice, menja ili uništava dokumentaciju poslodavca, kao i operativnih sistema ili se utvrdi povezanost zaposlenog sa ovim aktivnostima (tačka 11). Shodno tome, imajući u vidu sadržinu osporenog rešenja, prvostepeni sud nalazi da tuženi nije dao jasne razloge u pogledu sadržine radnje koja je kvalifikovana kao povreda radne obaveze, a koja je tužiocu stavljena na teret. Prema iskazu tužioca njegovo gostovanje na televiziji je bilo usmereno da se poslodavcu firme skrene pažnja na uslove rada i postupanje poslodavca prema zaposlenima, a ne da ruši ugled firme. U samom rešenju kojim se otkazuje ugovor o radu zaposlenom nije navedeno koje je to lažne činjenice tužilac izneo u javnost, a koje se tiču poslovanja kompanije. Razlozi otkaza moraju biti konkretni, dati u činjeničnom opisu čijom povredom sud pri oceni zakonitosti otkaza može da zaključi da je zaposleni zaista počinio povredu radne obaveze i opšteg akta ili ugovora o radu. S druge strane, iskazivanje zadovoljstva uslovima rada u medijima nije razlog zbog koga bi se zaposlenom otkazao ugovor o radu, a iz razloga što je sloboda mišljenja izražavanja ustavno i ljudsko pravo garantovano članom 46. stav 1. Ustava. Osim toga i član 15. ranijeg Zakona o radu (koji je važio u vreme otkaza) nije sadržavao obavezu zaposlenog da ne komunicira sa sredstvima informisanja (televizijom i štampanim medijima). Stoga, ti navodi ne mogu predstavljati osnov za otkaz ugovora o radu tužiocu. S druge strane, prvostepeni sud je imao u vidu i deo obrazloženja rešenja gde je navedeno da je poslodavac prilikom davanja otkaza uzeo u obzir ranije upozorenje dato zaposlenom (da je 31.10.2013. godine uništio ID karticu svoje koleginice i da je na takav način određenim sredstvom obrisao sve podatke sa ID kartice da bi nakon toga na izbrisanom delu nacrtao ružnu sliku na veoma podrugljiv način i da je neopravdano ranije izlazio sa posla a kasnije dolazio na posao, ali nalaze da ti navodi nisu od uticaja za neusvajanje tužbenog zahteva tužioca, a ovo iz razloga što u vezi sa navedenim tuženi nije ispoštovao odredbu Zakona o radu i dostavio upozorenje tužiocu ukazujući na postojanje povrede radne discipline u vezi naznačenih radnji, pa kako ni ta procedura nije ispoštovana u vezi takvih postupaka tužioca, to isti ne mogu biti osnov za davanje otkaza o radu. Pri tome, sud je ocenio i da davanje otkaza ugovora o radu zbog sindikalne aktivnosti nije od uticaja na donošenje pobijanog rešenja, na šta se pozivao tužilac.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda. Nalazeći da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo iz sledećih razloga:

Prema članu 179. tačka 2. Zakona o radu koji je bio na snazi u vreme donošenja spornog rešenja bilo je propisano da zaposlenom može biti otkazan ugovor o radu ako postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Ugovorom o radu i aneksom 2 Pravilnika o radu tuženog od 01.11.2013. godine predviđeno je da poslodavac ima pravo da otkaže ugovor o radu u slučajevima povrede radne obaveze, nepoštovanja radne discipline predviđene zakonom, naročito u slučaju lošeg i neprimerenog ponašanja prema klijentima, drugim zaposlenima i predstavnicima poslodavca, odnosno ukoliko falsifikuje, lažno ili netačno izveštava i iznosi lažne činjenice. Zaključak prvostepenog suda da ne postoji krivica tužioca za iznošenje činjenica na … televiziju je nepravilan, budući da iz utvrđenog činjeničnog stanja jasno proizilazi da je tužilac učinio povredu radne obaveze kako mu je ožalbenim rešenjem i stavljeno na teret. Nesumnjivo je da je sloboda mišljenja i izražavanja ustavno ljudsko pravo, pa i tužioca i da je to garantovano članom 46. stav 1. Ustava, tj. da može da se iskaže nezadovoljstvo mišljenja u uslovima rada i visini zarade kao i položaj zaposlenih. Međutim, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da kod tužioca nije postojala namera da u pomenutoj misiji umanji ugled tuženog. Nesumnjivo je da je iskazivanje nezadovoljstva pred sredstvima javnog informisanja zbog uslova rada i položaja zaposlenih predstavlja vid borbe zaposlenih radi unapređenja zaštite svojih prava, ekonomskih i socijalnih prava, što samo po sebi ne umanjuje ugled poslodavca i činjenica da Evropska konvencija o zaštiti prava i osnovnih sloboda u članu 10. predviđa pravo na slobodu izražavanja koja uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Međutim, upravo stav 2. člana 10. Evropske konvencije predviđa da se ta sloboda može podvrgnuti formalnostima, uslovima ograničenja ili kaznama propisanim zakonom i neophodnih u demokratskom društvu između ostalog i radi zaštite ugleda i prava drugih. Tužilac je iznosio informacije da tuženi svoje zaposlene šalje na prinudne godišnje odmore, da se vodi evidencija o odlasku u toalet, da su otpuštani radnici sa 7-8 dana bolovanja, trudnice, a u pomenutoj emisiji je pokazan primerak Ustava RS prevedenog na Koreanski. Podneta je prijava inspekciji rada, ali izveštaj inspekcije rada od 14.05.2014. godine (kada je izvršen redovni nadzor) nisu utvrđene nepravilnosti u radu tuženog. Stoga proizilazi da je tužilac iznosio informacije koje nisu bile proverene, već da su iste produkt njegovih zaključaka u odnosu na postupanje tuženog po pitanju „omogućavanja“ zaposlenih da ostvare svoja prava pa se može smatrati da je takvim postupanjem tužilac lažno i netačno izveštavao, odnosno iznosio lažne činjenice o svom poslodavcu, budući da nijednu informaciju koju je izneo nije argumentovao. Tužilac je iznosio da je i radnicima puštana klasična muzika tokom rada, što sve ukazuje na činjenicu da je kod tužioca, imajući u vidu njegove insinuacije iznete na račun tuženog kao poslodavca, postojala svest da na takav način u javnosti prezentuje sliku o svom poslodavcu i da je stoga krivicom učinio povredu radne obaveze na način kako je to opisano u rešenju o otkazu ugovora o radu. Stoga je usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da nije prihvatljivo stanovište drugostepenog suda i da se isto zasniva na pogrešnoj primeni odredbe člana 179. tačka 2. i člana 52. stav 1. tač. 10. i 11. aneksa 2 Pravilnika o radu tuženog, te da shodno svemu napred iznetom treba prihvatiti pravnu argumentaciju koju je dao prvostepeni sud. Pravilno je zaključio prvostepeni sud da u rešenju o otkazu ugovora o radu nisu dati konkretni razlozi otkaza o radu, jer isti moraju biti dati u činjeničnom opisu precizno. U rešenju nisu sadržane precizno opisane radnje koje se mogu kvalifikovati kao povreda radne obaveze, a nije navedeno koje je to eksplicitno lažne činjenice tužilac izneo u javnost, a koje se tiču poslovanja kompanije. Sloboda mišljenja i izražavanja je ustavno ljudsko pravo, pa i zaposlenog, samim tim i tužioca i isto je garantovano članom 46. stav 1. Ustava R. Srbije. To podrazumeva da se u okviru te slobode može iskazati nezadovoljstvo i izneti mišljenje o uslovima rada i visini zarade, kao i položaj zaposlenih kod poslodavca. To pravo predviđa i član 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Prema stavu 2. člana 10. naznačene Konvencije to pravo može biti podvrgnuto i formalnostima i uslovima i ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu, a između ostalog i radi zaštite ugleda ili prava drugih. Međutim, iz sadržine iskaza koje je izneo tužilac ne može se decidno zaključiti da je kod istog postojala namera da u naznačenoj televizijskoj emisiji umanji ugled tuženog. Urušavanje nečijeg ugleda može biti i osnov za krivičnu odgovornost, ali sve u kontekstu date izjave. S druge strane, sam tužilac kao radnik zaposlen kod tuženog imao je i određena saznanja neposredno, pa iznošenje istih u određenoj televizijskoj emisiji, se može podvesti pod njegovo pravo kao stav o izražavanju nezadovoljstva ili mišljenja o uslovima rada i drugih činjenica vezano za rad. U protivnom, sloboda saopštavanja informacija i ideja bila bi suspendovana, a time i sloboda sopstvenog mišljenja koja se kreće u zakonskim okvirima.

Zbog svega iznetog Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno zaključio da je rešenje tuženog zakonito, pa je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom odredbi člana 165. stav 2. ZPP, a dosuđeni troškovi revizijskog postupka, odnose se na troškove za sastav revizije u visini od 39.600,00 dinara, sve u skladu sa važećom AT.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić