Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vera Sedlar, advokat iz ..., protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik Dušan Živković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2127/18 od 11.12.2018. godine, u sednici održanoj 22.10.2019. godine doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 2127/18 od 11.12.2018. godine i presuda Osnovnog suda u Nišu P1 4333/17 od 22.04.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 4333/17 od 22.04.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno, kao nezakonito, rešenje tuženog od 12.11.2015. godine, o prestanku radnog odnosa tužiocu, pa je obavezan tuženi da ga vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 125.400,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2127/18 od 11.12.2018. godine, žalba tuženog je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao poslove bravara, do donošenja rešenja tuženog od 12.11.2015. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu, u vezi člana 6. stav 1. i stav 2. tačka 52 KU o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i člana 19 tačka 4. Ugovora o radu, zbog učinjene povrede radne obaveze, zbog čega ne može da nastavi rad kod poslodavca. Stavljeno mu je na teret da je povredio radnu obavezu, odnosno nije poštovao radnu disciplinu na taj način što nije postupio po nalogu neposrednog rukovodioca i nije razdužio alat iz svog ličnog zaduženja, već je isti držao van mesta koje je za to predviđeno, odnosno u tuš kabini prostorije za presvlačenje od koje samo on i kolega VV imaju ključ, pa je postupajući na ovaj način onemogućio ostale zaposlene da koriste alat. Donošenju rešenja prethodilo je upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se on pismeno izjasnio, navodeći da mu je poznat nalog o mestu za razduženje alata i ne sporeći da je alat držao na mestu koje nije za to predviđeno. Međutim, naveo je i da nije imao nameru da prekrši nalog poslodavca, već da je zbog rada u drugoj smeni bio onemogućen da na kraju smene alat razduži na način predviđen nalogom neposrednog rukovodioca, jer alatnica radi samo u prvoj smeni, a nije određeno drugo mesto za držanje alata, pa je alat ostavio u tuš kabini prostorije za presvlačenje, da ne bi došlo do zloupotrebe od strane nekog trećeg lica. Naveo je i da je njegov rukovodilac bio upoznat da na ovaj način razdužuje alat, a kada mu je alat bio potreban pozivao ga je da donese ključ, što je tužilac i činio.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da tužilac jeste držao alat na za to nepredviđenom mestu i na taj način postupio suprotno usmenom nalogu poslodavca, ali imajući u vidu da se radi o alatu koji je tužilac zadužio 1983. godine, da je isti kasnije predao kompletan i neoštećen, a da za tuženog radnjom tužioca nije nastala nikakva šteta, nalaze da povreda radne obaveze i radne discipline koja mu je stavljena na teret, nije takve prirode da ne bi mogao da nastavi rad kod poslodavca, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 12.11.2015. godine, a tuženi obavezan da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, ali i da je zbog toga činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/05, ... i 75/14), kojima je propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i radne discipline, i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (stav 2. tačka 1.), ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (stav 2. tačka 5.) i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (stav 3. tačka 8.). Na isti način su povrede radne obaveze i radne discipline regulisane i odredbama člana 17. i člana 19. stav 1. tačka 4. Ugovora o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim. Odredbom člana 6. stav 2. tačka 52 KU o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog, propisano je da povredu radne obaveze predstavlja neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza i to: držanje sredstava za rad i alata u ormanima za lične stvari ili na mestu koje za to nije predviđeno.

U konkretnom slučaju sudovi su utvrdili da tužilac jeste učinio povredu radne obaveze i radne discipline koja mu je rešenjem tuženog stavljena na teret, ali su rešenje tuženog poništili nalazeći da učinjena povreda nije takve prirode da tužilac ne bi mogao da nastavi rad kod poslodavca.

Prilikom ocene zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa zaposlenom, sud je dužan da utvrdi da li je nasupio osnov za prestanak radnog odnosa, odnosno da utvrdi da li je zaposleni učinio i da li je odgovoran za radnju koja mu je kao povreda radne obaveze i/ili radne discipline osporenim rešenjem stavljena na teret, a koja je Zakonom o radu, opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu predviđena kao osnov za otkaz ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca. Vrsta i težina izrečene disciplinske mere je diskreciono ovlašćenje isključivo poslodavca, pa sud nije ovlašćen da ceni celishodnost izrečene mere, odnosno da ceni da li izrečena mera predstavlja adekvatnu kaznu za učinjenu povredu.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je rešenje tuženog poništeno samo iz razloga što učinjena povreda nije takve prirode da bi se tužiocu mogla izreći mera prestanka radnog odnosa.

Međutim, zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje je za sada ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke.

Naime, za zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu, nije dovoljno samo utvrditi da je zaposleni učinio radnju koja predstavlja povredu radne obaveze ili radne discipline, već je neophodno utvrditi i njegovu individualnu odgovornost, što podrazumeva utvrđenje da je svojom krivicom učinio povredu koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, odnosno da ne postoje okolnosti koje njegovu odgovornost (krivicu) isključuju. U konkretnom slučaju tužilac je i u izjašnjenje na upozorenje poslodavca i u toku postupka isticao (što sudovi i navode u svojim odlukama), da je znao za nalog poslodavca o načinu razduženja alata, ali da po tom nalogu nije postupio bez namere da isti prekrši, već iz razloga što nije bio u mogućnosti da ga ispoštuje, s obzirom da je radio u drugoj smeni kada alatnica više ne radi, zbog čega nije mogao da pristupi kasetama u alatnici gde se alat drži, pa kako nije bilo određeno drugo mesto gde bi mogao da ga ostavi, on je – da bi onemogućio pristup i zloupotrebu od strane neovlašćenih lica, alat odložio u tuš kabinu u prostoriji za presvlačenje, od koje je imao ključ samo on i još jedan kolega: Naveo je i da je sa ovim načinom razduženja alata bio upoznat njegov neposredni rukovodilac, na čiji poziv je tužilac dolazio da donese ključ od tuš kabine i omogući pristup alatu, ali sudovi nisu cenili osnovanost ovih navoda tužioca, a time su propustili da daju ocenu da li postoji odgovornost tužioca za radnju koja mu je stavljena na teret, odnosno za povredu člana 6. stav 2. tačka 52 KU o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog - držanje sredstava za rad na mestu koje za to nije predviđeno.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, odnosno odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom, pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić