Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, počev od 17.08.2018. godine, sa punim radnim vremenom, na poslovima radnog mesta higijeničara u Sektoru za ..., po osnovu Ugovora o radu broj .../2018 od 17.08.2018. godine. Pored poslova higijeničara, tužilja je obavljala i administrativne poslove. Dana 10.05.2021. godine tužena je donela Odluku o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom su ukinuta radna mesta higijeničara i administratora. Tužena je dana 31.05.2021. godine donela sporno rešenje kojim je tužilji otkazan Ugovor o radu od 17.08.2018. godine sa pripadajućim aneksima, zbog ekonomskih i organizacionih promena usled čega je prestala potreba za tužiljinim radom, a istog dana tužilji je prestao radni odnos. U rešenju je navedeno da je dana 10.05.2021. godine osnivač poslodavca doneo Odluku o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji, sistematizaciji radnih mesta, koja je stupila na snagu 19.05.2021. godine, kojom odlukom su prestala da postoje radna mesta higijeničara i administratora, a tužilji je pre prestanka radnog odnosa isplaćena otpremnina.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje za poništaj kao nezakonitog rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu broj ../2021 od 31.05.2021. godine, shodno odredbama člana 179. stav 1. tačka 5. i odredbama člana 153. – 160. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18) nalazeći da je u konkretnom slučaju tužilji rešenjem tužene otkazan ugovor o radu zbog trajnog prestanka potrebe za radom zaposlenog jer su kod poslodavca Odlukom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji, sistematizaciji radnih mesta ukinuta radna mesta higijeničara i administratora, pri čemu tužena nije imala mogućnosti da tužilju rasporedi na druge odgovarajuće poslove. Akt o ukidanju radnih mesta je objavljen na oglasnoj tabli, a tužilji je pre otkaza Ugovora o radu isplaćena otpremnina u iznosu koji je naveden u rešenju o otkazu.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno navodima revizije, pobijana odluka zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05…95/18) kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju, tužilja je obavljala poslove higijeničara kod tužene, a povremeno i administrativne poslove, koji su naknadno donetom Odlukom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tužene brisani, pri čemu tužena nije imala mogućnosti da tužilju rasporedi na druge odgovarajuće poslove, imajući u vidu da kod tužene nije postojalo drugo upražnjeno radno mesto na koje bi tužilja bila raspoređena prema svojoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, to proizlazi da tužena pobijano rešenje nije donela uz povredu člana 154. Zakona o radu. Pravo je tužene kao poslodavca da u cilju realizacije i uštede u poslovanju sama kreira svoju poslovnu politiku i u skladu sa tim organizuje proces rada, da odredi način na koji će obavljati pojedine poslove – pa i obavljanjem određenih poslova preko posebno obučenih lica za obavljanje tih poslova, te je u skladu s tim ovlašćena da odredi strukturu zaposlenih.

Pobijano rešenje o otkazu sadrži potrebno obrazloženje iz kog proizlazi osnov za otkaz, u kojem poslodavac nije u obavezi da zaposlenom obrazlaže razloge racionalizacije radnih mesta, niti je sud ovlašćen da preispituje nastupanje tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih. Nastupanje tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih, organizacije rada poslovanja i struktura zaposlenih potrebnih za uspešno poslovanje, odnosno struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, predstavlja ekonomsku politiku poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, već sud preispituje samo zakonitost sprovedenog postupka u utvrđivanju viška zaposlenih i donošenja rešenja po tom osnovu, što je u konkretnom slučaju ispoštovano.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje na pitanje opravdanost ekonomskih razloga, obučenost i obima posla kod tužene iz razloga što je organizacija rada deo autonomije poslodavca koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu i poslove koje vrši u organizacionim delovima, te je s tim u vezi deo autonomije poslodavca da vršenje određenih poslova organizuje putem jednog ili više izvršilaca na način kako smatra da je to u njegovom najboljem interesu, uz obavezu poštovanja imperativnih zakonskih normi u pogledu zaštite prava zaposlenih. Tužena u konkretnom slučaju nije postupila suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu, s obzirom na to da na poslovima koje je tužilja obavljala, a koji su opštim aktom tužene ukinuti, nije zaposlila druga lica, već je vršenje tih poslova rasporedila na izvršioce drugih radnih mesta, a sve u skladu sa pravom poslodavca da prema svojim potrebama u cilju racionalizacije i uštede samostalno odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanja pojedinih poslova.

Kako nije osnovan zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu Ugovora o radu to tužilja nema pravo ni na naknadu štete umesto vraćanja na rad, iz razloga što je shodno članu 191. stav 5. Zakona o radu u pitanju zahtev akcesorne prirode koji zavisi od odluke o glavnoj stvari, odnosno od zahteva za poništaj predmetnog rešenja o otkazu.

Prihvatajući u potpunosti izloženu pravnu argumentaciju nižestepenih sudova kao jasnu i zasnovanu na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju, Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova o zakonitom otkazu ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Ostale navode revizije kojima se u suštini osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Sledom navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković