Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2785/23 od 29.11.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P1 134/2020 od 23.12.2022. godine, ispravljena rešenjem od 08.08.2023. godine i odbijen zahtev: tužilje GG za isplatu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za lokalni prevoz u Despotovu za period od 20.01.2017. godine do 31.08.2017. godine u iznosu od 18.180,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2021. godine do isplate i iznosa od 7.602,21 dinara na ime obračunate zatezne kamate, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za lokalni prevoz u Bačkoj Palanci za period od 19.05.2021. godine do 20.05.2021. godine; tužilje DD za isplatu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za lokalni prevoz u Bačkoj Palanci za period od 20.01.2017. godine do 01.05.2019. godine u iznosu od 71.086,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2021. godine do isplate i iznos od 21.835,78 dinara na ime obračunate zatezne kamate. Stavom drugim izreke, delimično je preinačena odluka o troškovima postupka i odbijen zahtev tužilje DD za naknadu troškova parničnog postupka, kao i zahtev tužilja AA, BB, VV i GG preko iznosa od 328,208,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja DD da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 61.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, u preostalom delu odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja DD da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 22.743,45 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju, pobijajući je u preinačenom, odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su zaposlene kod tuženog na neodređeno vreme i to tužilja AA na radnom mestu ... sestre, tužilja BB na radnom mestu lekara specijaliste za ..., tužilja VV na radnom mestu ... sestre, tužilja GG na radnom mestu lekara ... i tužilja DD na radnom mestu lekara. U spornom periodu mesto stanovanja tužilja je bilo u Bačkoj Palanci kao i mesto rada, s tim da je tužilja GG u periodu od 01.01.2017. godine do 31.08.2017. godine radila u ambulanti tuženog u Despotovu. Udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada tužilja kod tuženog iznosi i to: za tužilju AA oko 1 km, za tužilju BB oko 600 m, za tuženu VV oko 1,5 – 2 km, i tužilju GG oko 500,00 m, a sve tužilje su na posao kod tuženog dolazile svojim putničkim vozilima ili taksijem. Tuženi tužiljama u spornom periodu nije isplaćivao naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u lokalu Bačka Palanka, što je počeo da čini od maja 2019. godine. U Opštini Bačka Palanka ne postoji organizovani lokalni gradski prevoz, a prevoznik „Dunavprevoz“ DOO iz Bačke Palanke koji obavlja prigradski i međugradski prevoz obavlja i prevoz na području gradskog naselja čije se usluge mogu koristiti prema cenovniku za relaciju od 0 do 5 km što omogućava kupovinu mesečne i pojedinačne pretplatne karte. U spornom periodu od 20.01.2017. godine do 31.03.2019. godine, cena pojedinačne karte u lokalu iznosila je 90,00 dinara u jednom pravcu, što iznosi 180,00 dinara u oba pravca. Osnovnim i dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, obračunata je visina troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada tužilja datog u dve varijante za sporni period i to: u prvoj varijanti, u visini pojedinačne cene karte i u drugoj varijanti, u visini pojedinačne cene karte spram prisutnosti na radu a maksimalno do visine cene mesečne pretplatne karte. Zakonska zatezna kamata na iznos neplaćenih troškova pravoza obračunata je od 6. u mesecu za prethodni mesec do dana veštačenja, na mesečnom nivou.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilja usvojio primenom odredbi člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 1/2015), člana 101. stav 1. tačka 1. i stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 106/18 od 31.12.2018. godine) s obzirom da tuženi tužiljama u spornom periodu nije platio navedene troškove a ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljen određenom razdaljinom od mesta življenja do mesta rada i postojanjem organizovanog gradskog, prigradskog ili međugradskog prevoza, zbog čega je obavezao tuženog da tužiljama na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za sporni period isplati iznose opredeljene prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja i dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana veštačenja.

Preinačujući prvostepenu presudu u delu, drugostepeni sud je zaključio da je ostvarivanje prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada uslovljeno dokazivanjem da je zaposleni radi dolaska na rad imao objektivnu potrebu za korišćenjem prevoza i u vezi sa tim nastanak troškova, a s obzirom na udaljenost između mesta stanovanja i mesta rada. Prema oceni drugostepenog suda tužilje GG i DD ni u činjeničnim navodima tužbe ni u toku postupka nisu pružile dokaze na okolnost da je na relaciji od adrese mesta stanovanja do mesta rada, odnosno od autobuskog stajališta u Despotovu do ambulante u Despotovu, po razumnoj oceni, postojala potreba za korišćenjem prevoza, zbog čega je prvostepenu presudu u tom delu preinačio i odbio tužbeni zahtev tužilja DD u celosti i GG u delu koji se odnosi na naknadu troškova lokalnog prevoza u Despotovu. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je prvostepenu presudu u preostalom delu potvrdio nalazeći da je adresa stanovanja ostalih tužilja udaljena preko 500 m do mesta rada a visina tužbenog zahteva pravilo utvrđena.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda, u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužilja DD i GG za isplatu traženih naknada lokalnog prevoza u Despotovu, zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstveneustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 1/2015 i 3/2018), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, i to: za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom o radu i ugovorom o radu.

Prema odredbi člana 101. stav 1. tačka 1. i stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 106/18 od 31.12.2018. godine), zaposleni ima pravo na naknadu troškova, i to: za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom o radu i ugovorom o radu. Ako od mesta stanovanja do mesta rada ne postoji javni saobraćaj, zaposleni ima pravo na naknadu za prevoz u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu najbližu relaciju za koju postoji javni prevoz, odnosno u visini cene karte ako ne postoji mesečna pretplatna karta ili ako raspored radnog vremena zaposlenog ne odgovara organizaciji javnog prevoza za koji se utvrđuje mesečna pretplatna karta, a na osnovu potvrde javnog prevoznika.

Polazeći od sadržine navedenih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja , pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada pripada svim zaposlenima kod tuženog, bez obzire na činjenicu da li zaposleni koriste javni prevoz ili sopstveni prevoz, odnosno da li na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte u javnom prevozu.

U konkretnom slučaju, tuženi tužiljama nije plaćao troškove za dolazak i odlazak sa rada, u utuženom periodu, a udaljenost od mesta prebivališta tužilje DD do mesta rada je oko 300 metara a udaljenost od mesta prebivališta tužilje GG do mesta rada je oko 500 metara. Po oceni Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilje nemaju pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada jer stanuju na udaljenosti od oko 300 metara odnosno od oko 500 metara od mesta zaposlenja pa ne postoji objektivna potreba da koriste prevoz. Blizina, odnosno razdaljina, je relativan pojam koji zavisi od psiho-fizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, pri čemu je, relevantnim propisima, predviđeno pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada kada zaposleni nema mogućnost da koristi javni prevoz, što je ovde slučaj, imajući u vidu da na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza.

Prihvaćenom varijantom veštačenja utvrđeni su predmetni troškovi na osnovu pojedinačne cene karte spram prisutnosti na radu a maksimalno do visine cene mesečne pretplatne karte, u utuženom periodu, pa je tuženi, kao poslodavac, dužan da tužiljama te troškove naknadi na osnovu člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstveneustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 1/2015 i 3/2018) i člana 101. stav 1. tačka 1. i stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 106/18 od 31.12.2018. godine). slučaj, imajući u vidu da na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza.

Pravilna je odluka prvostepenog suda o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilje su uspele u postupku po reviziji pa je tužena dužna da im naknadi troškova tog postupka na osnovu odredbe čl.153. stav.1., 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu punomoćnika tužilja i pobijanog dela vrednosti predmeta spora i to: za sastav revizije 48.600,00 dinara ( 27.000,00 dinara, uvećano za zastupanje druge stranke 50% uz uvećanje troškova 20% PDV), primenom važeće Advokatske tarife, na ime sudske takse na reviziju 5.862,40 dinara i odluku po reviziji 8.793,60 dinara za tužilju GG, na ime sudske takse na reviziju 11.233,74 dinara i odluku po reviziji 16.850,61 dinara za tužilju DD odmereno primenom važeće Taksene Tarife.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković