Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3879/23 od 16.11.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da tuženi ima zakonsku obavezu da tužiocu uplati pripadajuće doprinose za zdravstveno osiguranje na račun RFZZ Filijala za Grad Beograd, za period neplaćenog odsustva od 01.10.1990. godine do 30.09.1991. godine, za period od 14.08.1992. godine do 13.11.1992. godine i od 16.11.1992. godine do 15.11.1993. godine, kao i tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da za tužioca za navedene periode neplaćenog odsustva uplati doprinose za zdravstveno osiguranje na račun RF ZZZ i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na račun RF PIO, Filijala za Grad Beograd. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 188.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi od 28.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u periodu na koji se tužbeni zahtev odnosi u radnom odnosu kod tuženog. Rešenjem tuženog od 13.09.1990. godine tužiocu je odobreno korišćenje odsustva bez naknade – ličnog dohotka u trajanju od šest meseci radi pohađanja nastave u drugom semestru na Univerzitetu u Kanadi, zbog specijalizacije i usavršavanja engleskog jezika i to u periodu od 01.10.1990. godine zaključno sa 31.03.1991. godine, a ovim rešenjem je utvrđeno da tužilac ima pravo na zdravstvenu zaštitu. Rešenjem tuženog od 18.03.1991. godine, tužiocu je odobreno korišćenje odsustva sa rada bez naknade i ličnog dohotka u trajanju od šest meseci radi specijalizacije i usavršavanja engleskog jezika i pohađanja nastave u drugom semestru na Univerzitetu u Torontu u periodu od 01.04.1991. godine do 30.09.1991. godine i utvrđeno mu pravo na zdravstvenu zaštitu. Rešenjem tuženog od 11.08.1992. godine tužiocu je odobreno korišćenje neplaćenog odsustva u trajanju od 14.08.1992. godine do 13.11.1992. godine radi posete porodici u inostranstvu i utvrđeno da i tužilac ima pravo na zdravstvenu zaštitu. Rešenjem tuženog od 21.12.1992. godine, tužiocu je odobreno neplaćeno odsustvo u trajanju od jedne godine zbog stručnog usavršavanja na Univerzitetu u Kanadi u periodu od 16.11.1992. godine do 15.11.1993. godine i utvrđeno da u tom periodu ima pravo na zdravstvenu zaštitu. Tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog 15.11.1993. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba članova 44. i 67. Zakona o radnim odnosima, ocenio da su osnovani tužbeni zahtevi za utvrđenje da je tuženi u obavezi da tužiocu uplati doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za periode na koje se tužbeni zahtevi odnose osnovani, za utvrđenje obaveze tuženog da za tužioca uplati doprinose za zdravstveno osiguranje kod RZZO Filijala za Grad Beograd i doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kod RF PIO Filijala za Grad Beograd za utužene periode, kao i zahtevi kojima je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu ove doprinose uplati, s obzirom da tuženi u spornim periodima tokom kojih je tužilac koristio neplaćeno odsustvo nije izvršio uplatu pripadajućih doprinosa, a obaveza obračunavanja i plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nastaje u momentu isplate zarade zbog čega su tužbeni zahtevi u tom delu usvojeni.

Drugostepeni sud je ocenio da je ovakvo stanovište prvostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio.

Naime, po oceni drugostepenog suda, prema pravilima člana 44. Zakona o radnim odnosima, koji je važio u spornom periodu („Sl. glasnik RS“, br.45/91), radnik je imao pravo na neplaćeno odsustvo za vreme i u slučajevima utvrđenim Kolektivnim ugovorom, za vreme odsustva sa rada miruju mu prava i obaveze ako Zakonom odnosno Kolektivnim ugovorom nije drukčije određeno i za vreme odsustvovanja sa rada radnik ima pravo na zdravstveno osiguranje koje mu plaća preduzeće. U utuženom periodu Zakon o radnim odnosima nije sadržao odredbe o zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa, a kako doprinosi za obavezno socijalno osiguranje predstavljaju potraživanja iz radnog odnosa jer se isplaćuju iz zarade, po oceni drugostepenog suda u konkretnom slučaju se imaju primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz člana 360. kojim je propisano da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze, dok je odredbom člana 471. propisan opšti rok zastarelosti potraživanja od deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Shodno odredbama Zakona o poreskom postupku, Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje i Zakona o radnim odnosima, doprinosi koje je poslodavac u obavezi da obračunava i uplati u svoje ime u korist zaposlenog, sastavni su deo zarade i predstavljaju potraživanja zaposlenog iz radnog odnosa, dok je odnos između zaposlenog i poslodavca po svojoj prirodi obligacioni odnos, zbog toga se u konkretnom slučaju ima primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz obligacionih odnosa od deset godina. Tužilac potražuje uplatu doprinosa za socijalno osiguranje u više perioda počev od oktobra meseca 1990. godine zaključno sa novembrom 1993. godine, dok je tužba podneta 22.12.2016. godine, to je protekao desetogodišnji rok zastarelosti obligaciono pravnih potraživanja za uplatu doprinosa, zbog čega je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtevi za utvrđenje obaveze tuženog na uplatu doprinosa kao i za obavezivanje tuženog da doprinose u korist tužioca uplati, odbijeni.

Stanovište drugostepenog suda kao pravilno i na zakonu zasnovano prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je odredbom člana 114. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisano da se odredbe tog zakona o zastarelosti prava na utvrđivanje i naplatu ne primenjuju na doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, te da i iz odredbe člana 3. stav 1. tog zakona, proizlazi da se prilikom odlučivanja o doprinosima za socijalno osiguranje mora primeniti taj zakon a ne Zakon o obligacionim odnosima i postupati po rokovima zastarelosti iz tog zakona. Po oceni Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud ocenio da se u ovom slučaju radi ocene zastarelosti potraživanja imaju primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Na pravni odnos parničnih stranaka ne mogu se primeniti odredbe člana 114. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, s obzirom da se u ovom slučaju radi o radnom sporu između tužioca kao bivšeg zaposlenog i tuženog poslodavca, a ne o poreskom postupku i odnosu između poreske uprave i poreskog obveznika. Pravilno je ocenio drugostepeni sud da se u ovom slučaju ima primeniti opšti, desetogodišnji rok zastarelosti propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da Zakonom o radnim odnosima koji je važio u spornom periodu („Sl. glasnik RS“, br.45/91), nije bio propisan rok zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa, o kakvim potraživanjima se u ovom slučaju vodi parnica, pa se imaju primeniti odredbe o zastarelosti i opštem roku zastarelosti iz zakona kojim su regulisani obligacioni odnosi, s obzirom da je radnopravni odnos po svom karakteru obligacioni odnos.

Pravilna je odluka o troškovima spora iz pobijane presude jer je doneta pravilnom primenom odredaba čl.153. stav 1. i 154. ZPP, uz pravilan obračun po Advokatskoj tarifi i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. ZPP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković