OBAVEZUJU SE tužilje da na ime troškova celokupnog postupka isplate tuženoj iznos od 36.000,00 dinara u roku od osam dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1121/2021 od 15.06.2021. godine, u prvom stavu izreke, obavezana je tužena da tužilji AA na ime razlike zarade za period od 01.01.2019. do 31.12.2020. godine isplati 10.964,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na način opisan u tom stavu. U drugom stavu izreke obavezana je tužena da tužilji AA na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.01.2018. do 31.12.2020. godine isplati ukupan iznos od 119.520,50 dinara u pojedinačno označenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom na način opisan u tom stavu izreke. U trećem stavu izreke obavezana je tužena da tužilji AA na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.01.2018. do 31.12.2020. godine isplati ukupan iznos od 107.719,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno označeni mesečni iznos na način opisan kao u tom stavu izreke. U četvrtom stavu izreke, obavezana je tužena da tužilji BB na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.02.2018. do 31.12.2020. godine isplati ukupan iznos od 118.819,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose na način opisan u tom stavu izreke. U petom stavu izreke obavezana je tužena da tužilji BB na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.02.2018. do 31.12.2020. godine isplati ukupan iznos od 107.719,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose na način opisan u tom stavu izreke. U šestom stavu izreke, obavezana je tužena da tužilji VV na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.02.2018. do 31.12.2020. godine isplati ukupan iznos od 113.912,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose na način opisan u tom stavu izreke. U sedmom stavu izreke, obavezana je tužena da tužilji VV na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.02.2018. do 31.12.2020. godine isplati ukupan iznos od 107.718,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose na način opisan u tom stavu izreke. U osmom stavu izreke, obavezana je tužena da za tužilje na utvrđene iznose na ime razlike zarade, naknade troškova za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu. U devetom stavu izreke, obavezana je tužena da tužiljama naknadi troškove postupka u iznosu od 121.360,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. U desetom stavu izreke, oslobođene su tužilje obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2608/21 od 08.11.2021. godine, u prvom stavu izreke odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu odluke o tužbenim zahtevima. U drugom stavu izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužene je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju prava zaposlenih u javnim službama, kojima se plate isplaćuju u visini minimalne zarade, na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, i usaglašavanja sa pravnim stavom koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja ovog suda od 05.07.2022. godine.

Iz navedenog razloga, na osnovu odredbe člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje AA i BB su u radnom odnosu kod tužene obavljale poslove ... za koje je bio utvrđen koeficijent od 6,30 za obračun i isplatu njihovih plata, a tužilja VV poslove kuvarice sa koeficijentom 7,82. Osnovne plate tužilja u spornom periodu, obračunate kao proizvod osnovice koju objavljuje Vlada Republike Srbije i koeficijenata njihovih radnih mesta, bile su niže od minimalne zarade. Zbog toga je tužena vršila njihovu korekciju do visine minimalne zarade. U spornom periodu tužena je obračunavala i isplaćivala tužilji AA platu u visini minimalne zarade kroz tzv. doplatu, osim za period od 01.01.2019. godine do 31.12.2019. godine kada je iznos isplaćene zarade bio niži od iznosa minimalne zarade za 5.351,34 dinara i za period od 01.01.2020. godine do 31.12.2020. godine kada je iznos isplaćene zarade bio niži od iznosa minimalne zarade za 5.613,57 dinara. U obračunskim listama tužena nije iskazivala naknadu za ishranu u toku rada i regresa kao posebne obračunske stavke. Veštačenjem je utvrđena visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu na isplatu traženih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa trenutno važećim posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji. Po stanovištu sudova, Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama nije regulisana minimalna zarada, zbog čega se u smislu člana 2. stav 2. Zakona o radu primenjuju odredbe tog zakona koji minimalnu zaradu definiše kao zakonski minimum kojim se zaposlenom obezbeđuje zaštita i zadovoljavanje njegovih egzistencijalnih i socijalnih potreba. S`obzirom da u minimalnoj zaradi nisu sadržani troškovi ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilje imaju pravo da im se iste isplate u dosuđenim iznosima.

Kako je tužena u periodu od 01.01.2019. godine do 31.12.2020. godine isplatila tužilji AA iznos niži od minimalne zarade, to su nižestepeni sudovi ovoj tužilji dosudili i razliku između minimalne i isplaćene zarade za taj period.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o potraživanju tužilja za isplatu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pogrešno primenili materijalno pravo.

Odrebom člana 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 88/17 ... 129/21) propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 ... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun iisplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. koji se primenjuju na zaposlene u srednjem obrazovanju.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pri čemu visina troškova mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).

Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/15 i 27/22) određuje elemente za utvrđivanje plate tako što propisuje da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom, a ukoliko je osnovna plata zaposlenog koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na navedeni način isplaćuje se u visini minimalne zarade (član 20. stav 1. i 2).

Tužilje su zaposlene u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njihovih plata, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo u slučaju kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizilazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, pri čemu i posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u javnim službama nije predviđeno njihovo pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015), a važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama utvrđeno je pravo zaposlenih na isplatu plate u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade. S obzirom da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu tužiljama isplaćivana kroz koeficijent za obračun njihovih plata, ne pripada im pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju potražuju tužbom, bez obzira na činjenicu da su im plate isplaćivane u visini minimalne zarade.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

U preostalom delu - u pogledu odluke kojom je tužena obavezana da tužilji AA isplati razliku između minimalne zarade i zarade isplaćene za za period od 01.01.2019. godine do 31.12.2020. godine, razlozi koje su nižestepeni sudovi naveli zasnovani su na pravilnoj primeni releventnih odredbi materijalnog prava. Zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Cilj isplate minimalne zarade je da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljenja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i članova njihovih porodica, što je predviđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136 o utvrđivanju minimalnih nadnica.

Polazeći od utvrđene činjenice da je tužilji AA u spornom periodu tužena obračunavala i isplaćivala platu u visini minimalne zarade, propisane odredbom člana 111. Zakona o radu, osim u periodu od 01.01.2019. godine do 31.12.2020. godine kada joj je isplaćena manja neto minimalna zarada u iznosu od ukupno 10.964,90 dinara, pravilno su nižestepeni sudovi obavezali tuženu da ovoj tužilji isplati navedenu razliku.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. i 3. i članom 154. ZPP. Tuženoj su, u skladu sa opredeljenim zahtevom, priznati troškovi za za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić