Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2188/2019 od 04.11.2019. godine, u stavu prvom izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 193/18 od 17.04.2019. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati pojedinačne iznose počev od meseca avgusta 2011. godine do decembra meseca 2011. godine sa pripadajućim zakonskim zateznim kamatama, u delu stava trećeg izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da za tužioca uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima i to: Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje preko iznosa preko 90.842,00 dinara do traženog iznosa od 288.800,00 dinara, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje iznos od 114.409,00 dinara i Republičkom fondu za nezaposlene (Nacionalnoj službi za zapošljavanje) iznos od 16.666,00 dinara i u stavu četvrtom izreke. U stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade zarade u vreme plaćenog odsustva zbog smrti oca isplati iznos od 14.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2012. godine do konačne isplate i u preostalom delu stava trećeg izreke tako što se usvaja tužbeni zahtev i obavezuje tuženi da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u iznosu od 90.842,00 dinara Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. U stavu trećem izreke odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovani.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći dozvoljenost izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u skladu sa odredbom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...18/20), dozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude u delu u kom je prvostepena presuda preinačena, a tužbeni zahtev odbijen.

U tom delu, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 18.08. do 31.12.2011. godine na osnovu tri zaključena ugovora o radu na određeno vreme. Tuženi nije doneo pismeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu usled proteka vremena na koje je ugovor bio zaključen, već je tužioca, kao i druge zaposlene, obavestio da im prestaje radni odnos. U obračunskim listama nije prikazan, niti isplaćen prekovremeni rad, nije prikazan rad praznikom, niti je tuženi vršio obračun minulog rada. Tužilac je u periodu od 01.01. do 22.05.2012. godine radio kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu, a poslove je obavljao povremeno u zavisnosti od potrebe tuženog, tako da je navedeni rad tužioca prema utvrđenju prvostepenog suda, bio rad van radnog odnosa.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, i to za period za koji je utvrdio da je tužilac bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog (od avgusta do decembra meseca 2011. godine). Takođe, prvostepeni sud je usvojio zahtev za isplatu iznosa od 14.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 1.02.2012. godine na ime naknade zarade za vreme plaćenog odsustva zbog smrti oca tužioca. Za period nakon toga, od januara 2012. godine do maja meseca iste godine, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu neisplaćene zarade i drugih primanja iz radnog odnosa koje tužilac potražuje, budući da je prvostepeni sud stao na stanovište da nema dokaza da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, te da nije ostvarena fikcija postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog u odsustvu zaključenog ugovora o radu, budući da se radi o povremenom obavljanju poslova van radnog odnosa.

Drugostepeni sud je stao na stanovište da prvostepeni sud nije u potpunosti utvrdio činjenično stanje, pa kako je odluka u ovoj pravnoj stvari jedanput bila ukinuta, drugostepeni sud je otvorio glavnu raspravu, ponovo izveo sve dokaze i utvrdio činjenično stanje.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku kojom je usvojen tužbeni zahtev za isplatu novčane iznosa na ime plaćenog odsustva zbog smrti oca u iznosu od 14.000,00 dinara. Drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao na utvrđenoj činjenici da je ova naknada obračunata i isplaćena tužiocu, budući da je tužilac primio zaradu za ceo mesec u kome mu je nastupila smrt oca, pa je samim tim tuženi ispunio svoju obavezu u smislu člana 295. stav 1. i člana 307. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa odredbom člana 77. stav 3. tačka 1. i stav 4. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09). U preostalom delu drugostepeni sud nalazi da u periodu od 01.01. do 31.05.2012. godine tužilac nije stupio na rad kod tuženog, što je osnov za ostvarivanje prava i obaveza iz radnog odnosa, te da nema pravo da potražuje utužene naknade za navedeni period, zbog čega je prvostepena presuda potvrđena kao u stavu drugom izreke drugostepene presude, u delu u kom je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da za tužioca uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima i to: Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje iznos preko 90.842,00 dinara do traženog iznosa od 288.800,00 dinara, Republičkom fondu za zadravstveno osiguranje iznos od 114.409,00 dinara i Republičkom fondu za nezaposlene (Nacionalnoj službi za zapošljavanje) iznos od 16.666,00 dinara.

Revizija tužioca nije osnovana.

Pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 14.000,00 dinara na ime naknade zarade za vreme plaćenog odsustva zbog smrti oca tužioca.

Odredbom člana 77. stav 3. tačka 1. i stav 4. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je da pored prava iz stava 1. ovog člana zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo još 5 radnih dana zbog smrti člana uže porodice među kojima se smatra i roditelj zaposlenog. Prema činjeničnom utvrđenju, tužilac je odsustvovao 5 radnih dana zbog smrti oca u decembru mesecu 2011. godine, a tuženi mu je za ovaj mesec isplatio zaradu u punom iznosu. Na taj način tuženi je postupio u skladu sa citiranom zakonskom odredbom i tužiocu praktično odobrio odsustvo zbog smrti člana uže porodice u zakonom propisanom broju radnih dana, i za to isplatio punu zaradu. Navedeno znači da se radilo o plaćenom odsustvu, pa pravilno drugostepeni sud nalazi da je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu naknade po osnovu odsustva zbog smrti člana uže porodice.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

U delu u kom je drugostepeni sud odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu, Vrhovni kasacioni sud je ispitivao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, i utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao posebnoj.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U delu drugostepene presude koji se pobija posebnom revizijom, pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od januara do maja meseca 2012. godine. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijski navodi ne predstavljaju pravno relevantni osnov za izjavljivanje posebne revizije iz te zakonske odredbe. Tužilac u reviziji osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ukazuje da je dokazao postojanje radnog odnosa u navedenom periodu iz kog proističe njegovo pravo da potražuje utužene naknade, ali ovakvi revizijski razlozi ne predstavljaju dozvoljen osnov za izjavljivanje revizije u skladu sa odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku. Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu povodom istovrsnog činjenično pravnog pitanja, pa stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Zato je na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u drugom stavu izreke ovog rešenja.

U navedenom delu, Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije i na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/2020) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo 26.03.2013. godine, a preinačio 05.02.2019. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 343.033,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 2.896,63 evra na dan preinačenja tužbe.

U ovom sporu iz radnog odnosa koji se ne odnosi na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa iz člana 441. Zakona o parničnom postupku, već na potraživanju u novcu, vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi zakonom predviđeni cenzus, pa iz navedenih razloga revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić