U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka se revizijom ne ukazuje.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tuženog raspoređen na radno mesto automehaničar, a Aneksom ugovora o radu br. ... od 21.01.2009. godine je privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca PD „VV“ DOO na period od godinu dana i to u periodu od 01.02.2009. godine. Dana 01.02.2010. godine mu je bilo onemogućeno da uđe u zgradu pravnog prethodnika tuženog jer nije imao identifikacionu karticu koje su u međuvremenu uvedene, te je od strane obezbeđenja obavešten da je prestala potreba za njegovim radom. Na osnovu Odluke Odbora poverenika sindikata „GG“ od 18.08.2009. godine zaposleni i članovi tog sindikata su stupili u štrajk 24.08.2009. godine koji je bio organizovan u skladu sa zakonom i najavljen poslodavcu. Tužilac je bio učesnik štrajka i svakodnevno je dolazio na mesto okupljanja, a dana 23.02.2010. godine je pismeno upozoren da nije iskoristio svoje pravo da se u vremenu od 01.02.2010. godine do 16.02.2010. godine vrati na rad, pa mu je osporenim rešenjem otkazan ugovor o radu jer se nije vratiio na rad u vremenu od 01.02. do 28.02.2010. godine iako mu je mirovanje radnog odnosa isteklo, s tim da mu radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu usvojen.

Prema odredbi člana 179. tačka 2. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, a prema tački 5. istog člana ako se zaposleni ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa u smislu ovog zakona.

Iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je tužilac na osnovu aneksa ugovora o radu od strane tuženog privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na period od godinu dana, te da je bio oneomogućen da se nakon isteka tog roka vrati kod tuženog, odnosno da uđe u zgradu tuženog od strane obezbeđenja, uz obrzloženje da nema identifikacionu karticu koja je u međuvremenu uvedena. Nakon što je od strane obezbeđenja tuženog bio sprečen da se javi kadrovskoj službi tuženog, tužilac je svakodnevno dolazio na posao i učestvovao u štrajku sindikata „GG“ koji je bio organizovan u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema krivice na strani tužioca za učinjenu povredu koja mu se osporenim rešenjem stavlja na teret, s obzirom da je nesumnjivo utvrđeno da je sprečen da se po isteku roka na koji je upućen kod drugog poslodavca javi kadrovskoj službi tuženog. Sledom rečenog, tužilac nije neopravdano odsustvovao sa rada u periodu označenom u pobijenom rešenju o otkazu ugovora o radu jer je u tom periodu svakodnevno dolazio na rad i upisivao se u evidenciju koju je vodio DD takođe zaposlen kod tuženog. Kako je taj štrajk organizovan u skladu sa zakonom, pravilna je i ocena nižestepenih sudova da u skladu sa članom 7. Zakona o štrajku tužilac kao učesnik štrajka nije mogao snositi štetne posledice.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, jer se obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić