U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja R. Lukić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3170/18 od 28.09.2018. godine, u sednici održanoj 30.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3170/18 od 28.09.2018. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2905/15 od 18.06.2018. godine, tako što se ODBIJAJU, kao neosnovani zahtevi tužilje AA kojim je tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova počev od 08.02.2010. godine i da joj po tom osnovu pripadaju sva prava i obaveze iz radnog odnosa, zahtev za isplatu neisplaćenih zarada za period od juna 2013. godine, zaključno sa avgustom 2016. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

OABAVEZUJE SE tužilja da tuženoj na ime troškova revizijskog postupka plati 18.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2905/15 od 18.06.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužilje i utvrđeno da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od 08.02.2010. godine i da joj po tom osnovu pripadaju sva prava i obaveze iz radnog odnosa. Stavom drugim izreke, usvojene je zahtev tužilje i obavezana tužena da tužilji plati na ime neisplaćenih zarada za period od juna 2013. godine zaključno sa avgustom 2016. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do isplate kao i da za tužilju uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na napred navedene iznose neisplaćene zarade i to doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje RS. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka plati 283.958,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3170/18 od 28.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su, kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene započela sa radom 2009. godine, u vezi čega je potpisala rešenje, koje je kod tužene zavedeno pod brojem .., koje rešenje, zbog bezbedonosnih razloga nije uručeno tužilji, već je ostalo u PS ..., sa sedištem u ... . Tužilja je radila na poslu referenta na registraciji vozila, izdavanje vozačkih dozvola. Tužena je tužilji do 31.05.2013. godine isplaćivala zaradu, a do 31.12.2013. godine joj je overila zdravstvenu knjižicu. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke utvrđena je visina mesečnih zarada koje bi tužilja ostvarila u traženom periodu. Tužilja je tužbu podnela 12.11.2015. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužilje, i utvrdili da je tužilja kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 08.02.2010. godine i da joj po tom osnovu pripadaju sva prava i obaveze iz radnog odnosa, jer su smatrali da je tužilja kod tužene zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, a da tužena nije dokazala da je donela odluku kojom je tužilji osnovano prestao radni odnos. S tim u vezi, obavezali su tuženu da tužilji plati izostale zarade, sa kamatom, čija je visina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, kao i da uplati odgovarajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, primenom člana 154, 272. stav 1. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 94/09, 75/14) koji se primenjuje u skladu sa članom 169. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br.101/05...64/15) i člana 250. važećeg Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 6/16).

Osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 195. stavom 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 32/13) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, dok je stavom 2. Propisano da rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Prema napred citiranoj odredbi Zakona o radu postupak se u radnom sporu pokreće tužbom, međutim, u ovom sporu podnošenje tužbe vezano je za rok od 90 dana. Rok za podnošenje tužbe u radnom sporu je prekluzivni rok materijalnog prava i njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, a o blagovremenosti ove tužbe sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Njegovo računanje zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređeno odlukom ili faktičkom radnjom. Ako je pravo povređeno faktičkom radnjom, rok se računa od dana saznanja za povredu. To je dan kada je zaposleni saznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili na drugi način narušeno. U ovom slučaju, rok počinje teći prvog narednog dana od saznanja, a ističe protekom zakonom propisanog roka. Dan saznanja za povredu prava vezuje se za punu izvesnost o postojanju povrede.

Kod utvrđenog da je tužena isplaćivala zarade tužilji svakog 05. i 25. u mesecu, da je tužena poslednju uplatu na ime zarade izvršila 25.06.2013. godine, nakon čega je obustavila isplate, to sledi da je tužilja već 05.07.2013. godine imala saznanja za povredu prava, kada joj je prvi put izostala uplata zarade, što znači da je od tog dana počeo da teče rok propisan članom 195. stav 2. Zakona o radu. S obzirom na to da je tužilja tužbu podnela 12.11.2015. godine tražeći da se utvrdi da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme, po proteku prekluzivnog roka od 90 dana od saznanja za povredu prava (dana 05.07.2013. godine), to je tužba neblagovremena, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene odluke i odbio zahtev tužilje za utvrđenje da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme.

S obzirom na to da od odluke o zahtevu za utvrđenje postojanja radnog odnosa zavisi odluka o zahtevu za isplatu nakande štete u visini pripadajućih plata i doprinosa za socijalno osiguranje, to je Vrhovni kascioni sud preinačio nižestepene odluke i u ovom delu, tako što je odbio kao neosnovane i ove zahteve tužilje.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1, 154. stav 2, 162. i 163. stav 2. ZPP, tako što je obavezana tužilja da tuženoj na ime troškova sastava revizije isplati 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić