U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Đidić, advokat iz ..., protiv tuženog AD za puteve „Kruševacput“, Kruševac, čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., radi isplate razlike zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2045/23 od 11.12.2023. godine, u sednici održanoj 02.04.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2045/23 od 11.12.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P1 215/22 od 26.01.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezai tuženi da tužiocu isplati na ime manje isplaćene zarade za period od 01.09.2015. godine do 31.12.2017. godine ukupan iznos od 581.457,51 dinar i to sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na iznos iz stava prvog izreke presude koji se odnosi na razliku u neisplaćenoj zaradi za period od 22.01.2015. do 31.12.2017. godine uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Kruševac, doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje zaposlenog u korist Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje zaposlenih, Filijala Kruševac, kao i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 169.183,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2045/23 od 11.12.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime manje isplaćene zarade za period od 01.09.2015. do 31.12.2017. godine isplati ukupan iznos od 581.457,51 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose od dospelosti do isplate, da mu na iznose iz stava prvog izreke presude koji se odnose na razliku isplaćene zarade za period od 01.09.2015. do 31.12.2017. godine uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist Republičkog fonda PIO Filijala Kruševac, doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje zaposlenog u korist Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje zaposlenih, Filijala Kruševac i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 45.020,26 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme sa III stepenom stručne spreme i obavlja poslove ... u skladu sa zaključenim ugovorom o radu i pripadajućim aneksima. Zarade zaposlenih kod tuženog obračunavaju se tako što se osnovna zarada za najjednostavniji posao pri prosečnom mesečnom fondu časova od 174 časa množi koeficijentom posla zaposlenog. Veštačenjem je utvrđeno da su iznosi neto mesečnih zarada koji su tužiocu isplaćivani u utuženom periodu obračunati na navedeni način prema utvrđenim keoficijentima (iz zaključenih aneksa), bili viši u odnosu na propisanu neto minimalnu zaradu u Republici Srbiji. Utvrđeno je i da tuženi prilikom obračuna zarade tužioca nije primenjivao cenu rada propisanu Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost putne privrede RS (cena rada u visini minimalne cene rada utvrđene odlukom socijalno - ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije), a da primenom minimalne cene rada (iz Posebnog kolektivnog ugovora) i koeficijenata tužioca iz aneksa, razlika zarade u spornom periodu iznosi 518.763,74 dinara, koji iznos tužilac u ovom sporu i potražuje. Takođe, tuženi je za 136.730,34 dinara isplatio tužiocu veću zaradu od zarade obračunate množenjem koeficijenta posla koji tužilac obavlja propisanog PKU za delatnost putne privrede (najniži koeficijent određen za II grupu poslova) i minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, poslodavac je ovlašćen da utvrdi najmanju cenu rada koja služi kao osnovica za obračun zarade zaposlenima, ali tako utvrđena cena rada ne sme biti niža od cene rada koju utvrđuje socijalno ekonomski savet, jer bi u tom slučaju bila stvorena mogućnost da se zaposlenom isplaćuje zarada manja od minimalne, odnosno zarada u umanjenom iznosu kao u konkretnom slučaju.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilac nema pravo na traženu razliku zarade kada je poslodavac obračunavao i isplaćivao zaposlenom zaradu najmanje u ugovorenoj visini, a tako isplaćena zarada bila viša od minimalne zarade.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište apelacionog suda je pravilno, a navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Prema Zakonu o radu zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu za obavljeni rad, a ugovor o radu sadrži elemente za utvrđivanje osnovne zarade. Osnovna zarada kao element odgovarajuće zarade utvrđuje se u visini minimalne cene rada što je u skladu sa zakonom, ali pod uslovom da je odgovarajuća zarada na koju zaposleni ima pravo viša od minimalne zarade. Takođe, cena rada koju primenjuje poslodavac prilikom obračuna zarade može biti niža od one koju određuje socijalno ekonomski savet, ali zarada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom ne sme biti niža od utvrđene minimalne zarade. U konkretnom slučaju, ugovorom o radu (aneksima) regulisano je pravo tužioca na zaradu tako što je ugovoren novčani iznos osnovne zarade. Tuženi je u spornom periodu obračunavao i isplaćivao tužiocu zaradu u ugovorenoj visini i tako isplaćena zarada je bila viša od minimalne zarade, pa tužilac nema pravo na traženu razliku. Pravilan je zaključak apelacionog suda da tužilac nema pravo na razliku zarade obračunatu na način da se kombinuje cena rada iz Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede (cena rada u visini minimalne cene rada) i koeficijenta iz ugovora o radu (aneksa), naročito kada je isplaćena zarada tužiocu u spornom periodu bila viša od zarade obračunate na način na koji propisuje PKU za delatnost putne privrede za koeficijent posla koji tužilac obavlja (od 1,2), a pri tom tužilac nije dokazao da bi mu u takvoj situaciji pripadao koeficijent od 1,5 (najveći koeficijent određen za II grupu poslova). Kako je tužiocu u spornom periodu isplaćivana zarada u većem iznosu u odnosu na minimalnu zaradu, pravilno je odbijen njegov zahtev.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, s obzirom da ovi troškovi nisu bili nužni za vođenje parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković