U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca I.I. iz L., čiji su punomoćnici LJ.P. i Z.P, advokati iz L., protiv tuženog F.T. DOO iz K., čiji je punomoćnik N.M., advokat iz K., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3636/14 od 04.02.2015. godine, na sednici održanoj 02.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3636/14 od 04.02.2015. godine, u odnosu na odluku kojom je odbačena kao neblagovremena tužba tužioca.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Leskovcu, presudom P1 1527/12 od 17.07.2014. godine, odbacio je kao neblagovremenu tužbu tužioca u delu, kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.08.2008. godine do 31.07.2011. godine, a što je tuženi dužan da prizna (stav prvi izreke). Osnovni sud u Leskovcu oglasio se apsolutno nenadležnim za postupanje po tužbi tužioca u delu, kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da tužiocu za period od 01.08.2008. godine do 31.07.2011. godine uplati zakonom propisane doprinose nadležnim fondovima za penzijsko i invalidsko, zdravstveno i osiguranje na osnovu nezaposlenosti i odbacio tužbu u tom delu (stav drugi izreke). Usvojio je tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da isplati tužiocu: 1) zakonsku zateznu kamatu zbog kašnjenja u isplati zarade za jun 2012. godine, u iznosu od 1.858,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.12.2012. godine, pa do konačne isplate i 2) naknadu troškova za ishranu u toku rada za period od 01.08.2011. godine do 30.06.2012. godine u određenim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom, od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do isplate, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na mesečne iznose počev od 01. u mesecu do poslednjeg dana u mesecu (sve bliže određeno u stavu trećem izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da tuženi isplati tužiocu na ime naknade za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu, iznos od 6.907,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2012. godine pa do isplate i na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2012. godinu, iznos od 10.749,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.07.2012. godine pa do isplate (stav četvrti izreke). Obavezao je tuženog da naknadi tužiocu troškove postupka u iznosu od 36.922,00 dinara (stav peti izreke).

Apelacioni sud u Nišu, presudom Gž1 3636/14 od 04.02.2015. godine, potvrdio je presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1 1527/12 od 17.07.2014. godine, u stavu prvom i četvrtom izreke (stav prvi izreke). Ukinuo je istu presudu, delimičnim uvažavanjem žalbe tužioca u drugom i petom stavu izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na odluku kojom je odbačena kao neblagovremena tužba tužioca, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP, („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana. U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 294. stav 1. tačka 2. a u vezi člana 374. stav 1. Zakona o radu, na koju se u reviziji ukazuje da je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Međutim, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, učinjene u postupku pred prvostepenim sudom revizija se ne može izjaviti, jer nije propisana kao revizijski razlog odredbama člana 407. stav 1. ZPP, pa se u tom delu navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.08.2008. godine do 30.06.2012. godine radio kod tuženog na poslovima otkupa šumskih plodova. Dana 01.08.2011. godine, između tužioca i tuženog je zaključen ugovor o radu br 8/11, na osnovu koga je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na poslovima komercijaliste na terenu. Tužiocu je 05.07.2012. godine radni odnos prestao. U periodu od 31.03.2008. godine do 01.08.2011. godine, tužilac se nalazio na evidenciji kod Nacionalne službe za zapošljavanje u Leskovcu. Tužilac je u tom periodu nekoliko puta dostavljao radnu knjižicu zastupniku tuženog, ali ga tuženi nije prijavio kod nadležnih fondova (tužba je podneta 01.10.2012. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužba tužioca od 01.10.2012. godine, neblagovremena u delu kojim je tražio utvrđenje radnog odnosa u periodu od 01.08.2008. godine do 31.07.2011. godine.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05 i 61/05), je propisano, da, protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Odredbom stava 2. ovog člana, da, rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Dakle, iako tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, s obzirom na propisan rok za ostvarivanje sudske zaštite od 90 dana iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, u parnici radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, rok od 90 dana za podnošenje tužbe počinje da teče od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Prema tome, kako je tužilac znao da ga tuženi nije prijavio kod nadležnih fondova, imajući u vidu da se u periodu od 31.03.2008. godine do 01.08.2011. godine, nalazio na evidenciji kod Nacionalne službe za zapošljavanje, to je od 01.08.2011. godine (kada je zaključen između tužioca i tuženog ugovor o radu na neodređeno vreme), počeo da teče rok od 90 dana za ostvarivanje sudske zaštite, a koji je u ovoj parnici protekao, s obzirom na to da je tužilac 01.10.2012. godine podneo tužbu.

Dakle, kako tužilac nije u propisanom roku tražio sudsku zaštitu, to je pravilno primenjeno materijalno pravo, na koji zakonski razlog ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.