Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP, pa je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao poslove vozača motornog vozila. Rešenjem tuženog br. .. od 17.12.2019. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne discipline predviđene Kolektivnim ugovorom tuženog, zbog toga što je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i radni odnos tužioca je prestao 17.12.2019. godine. U obrazloženju osporenog rešenja tuženi je, između ostalog naveo, da je tužilac 08.07.2019. godine u krugu tuženog privrednog društva učinio radnju protivpravnog prisvajanja imovine poslodavca, predviđenu članom 269. stav 1. tačka 8. alineja 18. Kolektivnog ugovora tuženog, jer je kod njega poslovođa službe mehaničke obrade, na sugestiju zaposlenih, pronašao burgiju koju je tužilac stavio u džep i pokušao da napusti prostoriju službe; da je budući da je tužilac poricao da je bilo šta stavio u džep poslovođa iz tužiočevog džepa sam izvukao burgiju koja je vlasništvo tuženog; kao i da je tužilac dana 26.06.2019. godine u toku radnog vremena vozeći službeno vozilo tuženog, fabrički autobus, registarske oznake ..., učinio povredu radne discipline predviđenu članom 269. stav 1. tačka 4. Kolektivnog ugovora tuženog jer je navedenog datuma upravljao fabričkim autobusom iako je imao 0,85 promila alkohola u krvi što je utvrđeno nakon što je bio alkotestiran od strane RS Ministarstva unutrašnjih poslova. Tuženi je pre donošenja osporenog rešenja upozorio tužioca da su se stekli uslovi da mu bude otkazan ugovor o radu, upozorenjima od 13.11.2019. godine i 16.10.2019. godine. U odnosu na navode iz upozorenja od 13.11.2019. godine tužilac se izjasnio izjavom od 06.12.2019. godine u kojoj je naveo da je pre dolaska na posao popio jedno pivo i u odnosu na navode iz upozorenja od 16.10.2019. godine izjavom od 06.12.2019. godine u kojoj je sporio tvrdnju tuženog da je pokušao da prisvoji dve burgije. Navedeni Kolektivni ugovor tuženog je Sporazumom o produžetku roka važenja Kolektivnog ugovora br. 405 od 26.12.2017. godine produžen za period od 3 godine, do 26.01.2021. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, zahtev za vraćanje na rad, naknadu štete na ime izgubljene neto zarade kao i uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Članom 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu koji nepoštuje radnu disciplinu i to: ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Kolektivnim ugovorom tuženog evidentiranim pod brojem 15/1 od 26.01.2015. godine, članom 269. stavom 1. propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a naročito zbog protivpravnog prisvajanja imovine poslodavca bez obzira na vrednost, kao i omogućavanja drugim licima da to čine (tačka 8. alineja 18).

Tužiocu je osporenim rešenjem otkazan ugovor o radu bez izričitog navođenja zakonske odredbe. Međutim, pravna kvalifikacija otkaznog razloga, vezuje se za činjenični opis radnje zaposlenog koja se podvodi pod odgovarajući materijalni propis. U ovom slučaju, činjenični opis radnje sadrži otkazni razlog iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, kojim je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U konkretnom slučaju, tužilac je povredio radnu disciplinu kod tuženog poslodavca, ponašanjem koje je protivno članu 269. stav 1. tačka 8. alineja 18. Kolektivnog ugovora tuženog evidentiranim pod brojem 15/1 od 26.01.2015. godine, s obzirom da je 08.07.2019. godine u krugu tuženog privrednog društva, poslovođa službe mehaničke obrade na sugestiju zaposlenih, kod tužioca pronašao burgiju koju je tužilac stavio u džep i pokušao da napusti prostoriju službe i da je poslovođa iz tužiočevog džepa sam izvukao burgiju koja je vlasništvo tuženog, budući da je tužilac poricao da je bilo šta stavio u džep, čime je izvršio radnju protivpravnog prisvajanja imovine poslodavca Tužilac je znao i morao znati da stavljanjem burgije u džep u trenutku kada napušta prostorije tuženog prisvaja protivpravno imovinu poslodavca koja mu ne pripada. Takvim ponašanjem zaposlenog, i po oceni Vrhovnog suda, obrazovan je otkazni razlog propisan članom 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, pravnosnažna osuđujuća presuda ne predstavlja zakonski uslov koji obrazuje otkazni razlog nepoštovanje radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu. Postojanje pravnosnažne osuđujuće krivične presude je uslov koji obrazuje otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu. Za postojanje otkaznog razloga iz člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, potrebno da postoji radnja zaposlenog koja predstavlja biće povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline koja je protivpravna, kao i krivica zaposlenog, a što je slučaj u ovoj pravnoj stvari.

Neosnovano je pozivanje u reviziji da se u konkretnom slučaju pre donošenja osporenog rešenja bili ispunjeni uslovi za izricanje mere privremnog udaljenja tužioca sa rada. Izricanje mere privremenog udaljenja sa rada zaposlenog u smislu člana 165., 167 i 169 Zakona o radu je diskreciono pravo, a ne obaveza poslodavca, pa zakonitost otkaza ugovora o radu nije uslovljena prehodnim izricanjem ove mere od strane poslodavca.

Tužiocu je kao zaposlenom stavljeno na teret izvršenje više povreda radne discipline, pa je i po oceni Vrhovnog suda, za zakonitost rešenja dovoljno da se utvrdi da je zaposleni izvršio jednu od povreda koje su mu stavljene na teret.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je postupak otkaza ugovora o radu tužiocu, koji je prethodio donošenju osporenog rešenja, a čiji je sastavni deo donošenje upozorenja da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu od 16.10.19. godine sproveden je u skladu sa članom 180. Zakona o radu, tužiocu je zakonito prestao radni odnos, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 191. stav 1. Zakona o radu za vraćanje tužioca na rad, kao ni za naknadu štete na ime izgubljene zarade i uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period u kome tužilac nije radio.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković