Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je u postupku povodom diskriminacije revizija uvek dozvoljena, u smislu člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, to nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prema Ugovoru o radu od 29.06.2007. godine, zaključenim sa pravnim prethodnikom tuženog, tužilac je zasnovao radni odnos na radnom mestu direktora Direkcije za ... u Sektoru za ... . Dana 23.10.2008. godine, Guverner Narodne banke Srbije doneo je rešenje kojim je pravnom prethodniku tuženog „BB1“ AD ... uvedena prinudna uprava, i za prinudne upravnike imenovani su ovde tuženi VV i GG. Uvođenjem prinudne uprave, suspendovani su upravni i izvršni odbor kao organi banke, osim skupštine, tako da su bankom upravljali isključivo prinudni upravnici. Nakon uvođenja prinudne uprave, tužilac je i dalje bio raspoređen na isto radno mesto, i dalje je formalno bio direktor Direkcije za ..., ali zaposleni mu više nisu podnosili izveštaj o radu kao direktoru, i promenio se odnos zaposlenih prema njemu, jer su prinudni upravnici imali sva ovlašćenja. Tužilac je ostao u istoj kancelariji, ali nije dobijao radne zadatke. Nakon uvođenja prinudne uprave, na poslu je vladala atmosfera straha zaposlenih za svoju budućnost i radna mesta. Po upustvu od strane Narodne banke Srbije da se smanje troškovi poslovanja banke, prinudna uprava je donela odluku o smanjenju zarada, koja se odnosila na gotovo sve zaposlene, pa i na tužioca. Tužiocu je bila umanjena zarada u većem procentu u odnosu na ostale zaposlene. Visina razlike zarade za sporni period utvrđena je nalazom i mišljenjem veštaka. Tokom održavanja sednice skupštine banke, dana 30.06.2009. godine, tužilac je sa još nekoliko akcionara napustio sednicu, koja je nakon toga prekinuta zbog nedostatka kvoruma. Prinudna uprava tuženog je dana 07.08.2009. godine, rešenjem tužiocu otkazala ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline. Prema nalazu i mišljenju veštaka, kao posledica dešavanja na radnom mestu tužioca po uvođenju prinudne uprave, kod tužioca je došlo do promene psihičke ravnoteže, osećanja poniženosti, uvređenosti, straha zbog brige za egzistenciju i duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, utvrđeno je da je bio diskriminisan od strane tuženih i po tom osnovu mu je dosuđena materijalna šteta u vidu razlike zarade i nematerijalna šteta u vidu pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj prvostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Članom 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada. Članom 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05, 61/05, 54/09) zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na lična svojstva. Članom 19. definisana su neposredna i posredna diskriminacija u smislu tog zakona, a prema članu 20. stav 1., diskriminacija iz člana 18. tog zakona zabranjena je, između ostalog, u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa.

Lice koja ukazuju da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija zbog nekog ličnog svojstva, dužna su da dokažu da su nejednako tretirana u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, a suprotna strana na čijoj se diskriminatorsko postupanje ukazuje, dužna je da dokaže postojanje objektivnog i opravdanog razloga za različitost u postupanju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je u spornom periodu tužilac od strane tuženih diskriminisan u oblasti rada, kako posredno tako i neposredno, zbog nekog ličnog svojstva, pa stoga nema osnova za naknadu materijalne i nematerijalne štete tužiocu. Naime, uvođenjem prinudne uprave nad pravnim prethodnikom tuženog, došlo je do promene u organizaciji i načinu rada banke, suspendovana su prava organa upravljanja banke i bankom su upravljali isključivo prinudni upravnici, ovde tuženi, a otac tužioca je smenjen sa funkcije generalnog direktora i predsednika izvršnog odbora banke. Zbog promene u organizaciji i načinu rada i preduzimanja mera finansijske konsolidacije, promene poslovne politike i drugačijeg načina rada zaposlenih i rada sa klijentima, kod tužioca, kao i kod ostalih zaposlenih, došlo je do nezadovoljstva, osećanja ugroženosti za egzistenciju i nesigurnosti za radna mesta. Međutim, mere koje su tuženi u spornom periodu preduzimali, a koje se odnose na smanjenje troškova kroz umanjenje plata zaposlenih, centralizaciju pojedinih funkcija i poslova, i ograničavanje nekih prava zaposlenih, sprovedene su sa legitimnim i zakonski utvrđenim ciljem otklanjanja uočenih nepravilnosti u poslovanju banke i radi njene finansijske konsolidacije, što je i naloženo od strane guvernera NBS prilikom uvođenja prinudne uprave, u skladu sa čl. 57a i 57b Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. To što tužilac, iako je i dalje bio direktor Direkcije za ... sa ostalim klijentima, nije više imao ranija ovlašćenja i što se njegov položaj promenio kako u odnosu na dotadašnje radne obaveze, tako i u odnosu na poslovnu komunikaciju sa klijentima banke i na do tada nadređene i podređene zaposlene u banci, ne predstavlja diskriminaciju, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, jer je do promene organizacije i načina rada u banci, došlo zbog zakonitog uvođenja prinudne uprave nad pravnim prethodnikom tužene banke. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić