Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonski razloga zbog kojih se revizija može pobijati, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje u smislu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je, prethodno ocenjujući dozvoljenost revizije, zaključio da je revizija dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), zbog čega nije bilo potrebe da se ocenjuju razlozi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. u smislu člana 404. istog Zakona.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme, ta da mu je dana 05.05.2021. godine prestao radni odnos zbog odlaska u starosnu penziju, shodno rešenju tuženog od 08.04.2021. godine, u kom je navedeno da je poslodavac dužan da zaposlenom najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa. Rešenjem tuženog od 21.06.2021. godine, utvrđeno je pravo na otpremninu tužiocu u visini od tri zarade koju je tužilac ostvario za mesec maj 2021. godine, kao mesec koji prethodi mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina, što iznosi 531.558,00 dinara, i taj iznos je tužiocu isplaćen dana 29.06.2021. godine. Ovaj iznos predstavlja visinu od tri projektovane zarade tužioca za maj mesec 2021. godine, kao zarade koju bi tužilac ostvario da je radio do kraja navedenog meseca. Tužiocu je zarada obračunata prema ceni radnog sata za maj 2021. godine u iznosu od 121.050,00 dinara i predviđenom mesečnom fondu sati rada za ovaj mesec od 168.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, te je poništio stav 2. dispozitiva rešenja o isplati otpremnine zbog odlaska u penziju od 21.06.2021. godine i obavezao tuženog da tužiocu isplati razliku između isplaćene otpremnine i otpremnine koju je tuženi bio dužan da isplati tužiocu i zakonsku zateznu kamatu od 06.06.2021. godine zaključno sa 01.02.2023. godine, prihvatajući varijantu nalaza i mišljenja veštaka koji je primenio član 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora kod tuženog, a kako je tužilac i konačno precizirao tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan, primenjujući član 119. Zakona o radu i član 48. PKU tuženog, kako je to učinio i tuženi prilikom donošenja pobijanog rešenja. Takođe, drugostepeni sud je odbio i zahtev za kamatu na isplaćeni iznos otpremnine počev od padanja tuženog u docnju do 01.02.2023. godine, pri čemu je ocenio da bi tužiocu pripadala kamata na isplaćeni iznos otremnine počev od padanja tuženog u docnju od 06.06.2021. godine do isplate otpremnine od 29.06.2021. godine, ali da tužilac nije zahtevao isplatu te kamate.

Osnovano u reviziji tužilac ističe da je drugostepeni sud, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nepotpuno utvrdio činjenično stanje odnosno da je na drugačiji način ocenio nalaz i mišenje veštaka ekonomsko finansijske struke dovodeći ga u vezu samo sa članom 48. Posebnog kolektivnog ugovora kod tuženog.

Naime, drugostepeni sud nije primenio član 31. stav 3. PKU kod tuženog dovodeći ga u vezu sa članom 48. istog kolektivnog ugovora, smatrajući pri tome da je mesec koji prethodi mesecu u kome se isplaćuje otpremnina maj mesec 2021. godine i da je način obračuna otpremnine koji je primenio tuženi povoljniji za tužioca u odnosu na iznos tri prosečne zarade po zaposlenom isplaćene kod poslodavca. Takođe, drugostepeni sud nije na dovoljno jasan način obrazložio zbog čega ne prihvata obračun nalaza i mišljenja veštaka po kome je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, zbog čega smatra da je taj obračun nepovoljniji za tužioca. Naime članom 31. stav 3. PKU propisano je da vrednost radnog sata za narednu kalendarsku godinu ne može biti manji od vrednosti radnog sata za mesec decembar kalendarske godine koja joj prethodi. Vrednost radnog sada 2020. godine bila je 201,54 dinara, vrednost radnog sata za april mesec 2021. godine je bila manja i iznosila je 193,70 dinara, dok je vrednost radnog sata za mesec maj 2021. godine bila 191,50 dinara, dakle niža i od vrednosti radnog sata u decembru 2020. godine i od vrednosti radnog sata u aprilu 2021. godine.

S obzirom da drugostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio kolika je visina otpremnine koja pripada tužiocu zbog odlaska u penziju odnosno koji obračun je povoljniji za tužioca, pravilnost primene materijalnog prava nije mogla biti ispitana. Takođe, nejasan je zaključak suda da tužilac nije tražio kamatu zbog docnje u isplati otpremnine, imajući u vidu da je kamata tražena od 06.06.2021. godine do 01.02.2023. goidne i da taj period obuhvata i vreme od dana padanja u docnju do isplate otpremnine.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja, oceniće nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke u vezi sa članom 48. i članom 31. stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora kod tuženog, te će ponovo odlučiti o žalbi tuženog, donoseći pravilnu i zakonitu odluku.

Odluka o troškovima postupka zaviti od konačnog ishoda parnice, zbog čega je ukinuta drugostepena presuda i u delu odluke o troškovima postupka (stav 2. izreke).

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković