Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 886/19 od 09.12.2019. godine, stavom prvim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, te je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka preko 186.750,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijena je žalba tužioca u preostalom delu i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene od 30.04.2003. godine na poslovima „...“, a nakon što je kod tužene donet Akt o izmenama i dopunama sistematizacije i radno mesto „...“ spojeno sa radnim mestom „...“ tužilac je na osnovu Aneksa broj 5 ugovora o radu zaključenim 01.09.2012. godine raspoređen na radno mesto „...“, a u kom trenutku navedeno radno mesto nije predstavljalo radno mesto sa povećanim rizikom. Navedeno radno mesto predviđeno je kao radno mesto sa povećanim rizikom tek donošenjem Akta o izmenama i dopunama sistematizacije od 17.01.2013. godine (donet na osnovu procene rizika tog radnog mesta koja je izvršena u periodu od 13.11.2012. godine do 28.12.2012. godine), nakon čega je sačinjen i Akt o proceni rizika od 06.02.2013. godine, a zatim je tužena donela Odluku broj 4805 kojom je predviđeno da se zaposleni, koji su raspoređeni na poslovima sa povećanim rizikom na osnovu Akta o proceni rizika, oslobađaju svih poslova koji su označeni kao poslovi sa povećanim rizikom (tačka 1), te da se zaposleni iz tačke 1. ove Odluke oslobađaju poslova sa povećanim rizikom sve do obavljanja lekarskog pregleda kojim se utvrđuje zdravstvena sposobnost zaposlenog za rad na tim poslovima (tačka 2). Odluka je istaknuta na Oglasnoj tabli tužene 30.12.2012. godine. Zbog uslova i specifičnosti radnog mesta Aktom je predviđeno da radnik koji je raspoređen na radno mesto „...“ mora da izvrši prethodni zdravstveni pregled, radi ocene zdravstvene sposobnosti za rad na visini i za rukovanje ..., kao i da jednom godišnje obavlja periodične zdravstvene preglede. Utvrđeno je i da nakon što je Aktom o proceni rizika utvrđeno da je radno mesto „...“ mesto sa povećanim rizikom, tužilac nije vozio ... niti obavljao rad na visini, s obzirom da je poslodavcu bilo poznato da tužilac ima strah od visine i vožnje, pa je obavljao druge poslove u opisu tog radnog mesta, što je organizacija posla u ... omogućavala. Tužilac je radio malim viljuškar- paletarom (ručnim viljuškarom) sa kojim ne postoji mogućnost podizanja tereta na visinu, njime se upravlja ručno i u krugu fabrike. Tužilac je bio na zdravstvenom pregledu 19.12.2013. godine, gde je na osnovu uvida u nalaz psihologa i psihijatra utvrđeno da nije sposoban za rad na neobezbeđenoj visini preko tri metra, niti za upravljanje viljuškarom.

Ugovorom o radu od 29.09.2014. godine, tužena je izvršila usklađivanje sa izmenama Zakona o radu, nije menjala ni jednu odredbu koja se tiče radnog mesta, zarade, opisa posla, niti je prilikom zaključenja ovog ugovora obezbedila prethodni lekarski pregled, radi utvrđivanja da li tužilac ispunjava posebne uslove za obavljanje posla na radnom mestu sa povećanim rizikom. Aneksom broj 1 ugovora o radu od 04.03.2015. godine izmenjen je način utvrđivanja osnovne zarade. Utvrđeno je da je tužena tužioca uputila na periodični zdravstveni pregled 28.11.2014. godine, na koji se on nije odazvao, a poslodavcu je dostavio izveštaj lekara specijaliste - psihologa od 23.01.2015. godine, u kome je konstatovana privremena nesposobnost za rad na viljuškaru i za rad na visini, sa predlogom lekara da se izvrši procena radne sposobnosti. Tužena je 18.02.2015. godine uputila tužioca na pregled u Institut za medicinu rada, radi ispitivanja radne sposobnosti ali je tužilac po dolasku u navedenu ustanovu odbio bolničko ispitivanje, nakon čega je tužena uputila tužioca na periodični zdravstveni pregled 03.03.2015. godine, tužilac se javio lekaru ali je odbio da obavi pregled. Tužena je 30.03.2015. godine donela upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu koje je tužiocu dostavljeno 02.04.2015. godine. Pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 15.04.2015. godine tužiocu je stavljeno na teret da je navedenim ponašanjem, odnosno odbijanjem periodičnih zdravstvenih pregleda učinio težu povredu radne obaveze učinjene krivicom zaposlenog, kao i nepoštovanje radne discipline.

Psihijatrijskim pregledom sporovedenim za potrebe sudskog veštačenja iz oblasti medicine, uža specijalnost sudska psihijatrija, kod tužioca je utvrđeno postojanje specifične fobije i to strah od visine i strah od vožnje kolima, zbog čega nikada nije polagao vozački ispit. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka, utvrđeno je da neurotski poremećaji (specifična fobija – visina, vožnja) ne kompromituju sposobnost rasuđivanja i odlučivanja, te da je tužilac u kritičnom periodu odlaska na preglede kod lekara, radi procene njegove radne sposobnosti, mogao da ostane i obavi pregled u odgovarajućoj ustanovi i nisu postojale kontraindikacije zbog takvog pregleda štetne po tužioca, kao i da je bio sposoban da shvati posledice odbijanja pregleda kod nadležnih zdravstvenih institucija i procene njegove radne sposobnosti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev navodeći da je tužilac na poslove „...“ raspoređen pre nego što su Aktom o proceni rizika ovi poslovi utvrđeni kao poslovi sa povećanim rizikom, pa shodno tome, u tom momentu za ovakvo raspoređivanje nije bila neophodna ni ocena zdravstvene sposobnosti, zbog čega nije povređena odredba člana 38. Zakona o radu, kao ni odredba člana 43. stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, zaključivši da je postignuta svrha navedene odredbe – očuvanje bezbednosti i zdravlja tužioca na radu, jer tužilac nije obavljao poslove za koje nije bio sposoban, a koji su ujedno i označeni kao rizični. Takođe, nižestepeni sudovi su ocenili i da je otkazna procedura pravilno sprovedena, budući da je tužilac bez opravdanog razloga odbio da se podvrgne lekarskom pregledu, radi utvrđivanja njegove zdravstvene i radne sposobnosti i ta naj način je učinio povredu radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 7. Zakona o radu i člana 66. Pravilnika o radu tužene, te da je rešenje o otkazu doneto u svemu u skladu sa zakonom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 38. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 75/14) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi za poslove sa povećanim rizikom, utvrđenim u skladu sa zakonom samo ako zaposleni ispunjava uslove za rad na tim poslovima, a stavom 2. istog člana propisano je da zaposleni može da radi na poslovima iz stava 1. ovog člana samo na osnovu prethodno utvrđene zdravstvene sposobnosti za rad na tim poslovima od strane nadležnog zdravstvenog organa, u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 43. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“, br. 101/2005,...113/17) propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom na radnom mestu sa povećanim rizikom pre početka obezbedi prethodni lekarski pregled, kao i periodični lekarski pregled u toku rada, dok je stavom 3. istog člana propisano da ako se u postupku periodičnog lekarskog pregleda utvrdi da zaposleni ne ispunjava posebne zdravstvene uslove za obavljanje poslova na radnom mestu sa povećanim rizikom, poslodavac je dužan da ga premesti na drugo radno mesto koje odgovara njegovim zdravstvenim sposobnostima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda za pravilnu primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 2. tačka 5. i člana 179. stav 3. tačka 7. i 8. Zakona o radu za navedenu povredu radne obaveze relevantne su najpre činjenice da li je zakonit pobijani ugovor o radu od 29.09.2014. godine u smislu citirane odredbe Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, s obzirom da je nakon donošenja Akta o proceni rizika i navedenog zdravstvenog pregleda od 19.12.2013. godine tužilac zaključenjem ugovora o radu od 29.09.2014. godine i dalje ostao na radnom mestu „...“. U konkretnom slučaju nije sporno da je tužilac obavljao poslove ... prema Aneksu broj 5 ugovora o radu od 01.09.2012. godine, pre nego što je Aktom o izmenama i dopunama sistematizacije od 17.01.2013. godine utvrđeno da se radi o radnom mestu sa povećanim rizikom, već je sporno da li je pobijani ugovor o radu od 29.09.2014. godine zakonit. Vrhovni kasacioni sud je našao da je navedeni ugovor o radu suprotan prinudnim propisima (odredbi člana 43. Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu), budući da je nakon donošenja Akta o izmenama i dopunama sistematizacije od 17.01.2013. godine i Akta o proceni rizika od 06.02.2013. godine (kojim je radno mesto „...“ predviđeno kao radno mesto sa povećanim rizikom), kao i zdravstvenog pregleda tužioca od 19.12.2013. godine (gde je na osnovu uvida u nalaz psihologa i psihijatra utvrđeno da nije sposoban za rad na neobezbeđenoj visini preko tri metra, niti za upravljanje ...), tužilac ovim ugovorom ponovo raspoređen na radno mesto „...“, a da je tužena pri tom znala da tužilac nije zdravstveno sposoban da obavlja te poslove i time postupila suprotno citiranoj odredbi člana 43. stav 3. Zakona o bezbednosti i zaštiti na radu. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da, budući da je tužilac na poslove „...“ raspoređen pre nego što su Aktom o proceni rizika ovi poslovi utvrđeni kao poslovi sa povećanim rizikom, te da u momentu zaključivanja ugovora o radu od 29.09.2014. godine za ovakvo raspoređivanje nije bila neophodna ni ocena zdravstvene sposobnosti, zbog čega nisu povređene odredbe člana 38. Zakona o radu i člana 43. stav 3. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Suprotno ovom stanovištu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je ugovor o radu od 29.09.2014. godine, kojim nije izmenjen ugovor o radu od 01.09.2002. godine, uprkos činjenici da je u međuvremenu radno mesto deklarisano kao radno mesto sa povećanim rizikom, apsolutno ništav, budući da tužilac u momentu zaključenja navedenog ugovora o radu nije ispunjavao posebne zdravstvene uslove za rad na radnom mestu ..., pri čemu je tuženi znao da tužilac nije zdravstveno sposoban da obavlja te poslove, stoga je navedeni ugovor o radu suprotan prinudnim propisima (odredbi člana 43. Zakona o bezbednosti i zaštiti naradu) i dobrim običajima i ništav na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da u nižestepenim odlukama nije ocenjena zakonitost ugovora o radu od 29.09.2014. godine sa aneksom od 04.03.2015. godine, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešna ocena nižestepenih sudova da je zakonito pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu, odnosno da su postojali opravdani razlozi za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne discipline i radne obaveze u smislu čl. 179. stav 2. tačka 5. i 179. stav 3. tač. 7. i 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05 ... 75/14), uz zaključak da je tužilac bez opravdanog razloga odbio da se podvrgne lekarskom pregledu, radi utvrđivanja njegove zdravstvene i radne sposobnosti. Naime, predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti ugovora o radu i aneksa ugovora o radu, a u slučaju osnovanosti tužbenog zahteva – pravna posledica apsolutne ništavosti proizvodiće pravno dejstvo ex tunc, što znači od njegovog zaključenja, odnosno smatraće se kao da ugovor nikada nije ni zaključen. Imajući u vidu pravnu posledicu apsolutne ništavosti ugovora, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan navod revizije da se apsolutna ništavost pravnog posla ceni prema sadržini ugovora, predmetu obaveza tužioca kao zaposlenog na dan njegovog zaključenja i prema sadržini važećih normi u momentu zaključenja ugovora, zbog čega je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je postignuta svrha odredbe člana 43. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu – očuvanje bezbednosti i zdravlja tužioca na radu, jer tužilac nije obavljao poslove za koje nije bio sposoban, koji su ujedno i označeni kao rizični. Kako se ništavi ugovori ne mogu otkazivati jer se smatra da isti ne postoje u pravnom poretku i ne proizvode pravno dejstvo od dana kada su zaključeni, pa stoga nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 2. tačka 5. i člana 179. stav 3. tačka 7. i 8. Zakona o radu, zbog čega je poništeno sporno rešenje o otkazu ugovora o radu od 15.04.2015. godine, kao nezakonito. S obzirom da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tužena je u obavezi da tužioca vrati na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev, pa je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 329.250,00 dinara i koji obuhvataju troškove na ime sastava tužbe od strane advokata 16.500,00 dinara, dva obrazložena podneska od po 16.500,00 dinara, za zastupanje na sedam održanih ročišta od po 18.000,00 dinara, za zastupanje na jednom odloženom ročištu 9.750,00 dinara, troškovi veštačenja od 12.000,00 dinara, za sastav dve žalbe (na presudu P1 311/15 od 12.04.2016. godine i P1 18/17 od 10.04.2017. godine) od po 33.000,00 dinara i sastav dve revizije (na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1893/17 od 03.01.2017. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 886/19 od 09.12.2019. godine) od po 33.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12).

Na osnovu člana 162. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić