U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Srđan Dimitrijević i Jelena Vuksanović advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta ... Vranje, čiji je zastupnik Vojno pravobranilaštvo – Odeljenje u Nišu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3608/2021 od 25.01.2022. godine, na sednici održanoj 18.06.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3608/2021 od 25.01.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 432/20 od 21.04.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da isplati tužiocu 367.022,90 dinara, na ime naknade štete zbog kašnjenja u isplati naknade troškova u vezi s rešavanjem stambenog pitanja za period od 01.04.2011. do 31.07.2017. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe 05.09.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da isplati tužiocu 81.780,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3608/2021 od 25.01.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je označena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka od 9.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe čl. 403. stav 2. tačka 2. i 404. (posebna revizija) Zakona o parničnom postupku.

O reviziji nije bilo potrebe da se odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer tužilac revizijom pobija presudu kojom je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, pa je u takvom slučaju revizija uvek dozvoljena saglasno članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – u daljem tekstu: ZPP).

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene kao profesionalni pripadnik Vojske Srbije – ... u službi u Vojnoj pošti ... Vranje. Po zahtevu tužioca od od 08.02.2017. godine, rešenjem tužene od 06.04.2017. godine priznato mu je pravo na naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja od 01.04.2011. godine dok za to postoje propisani uslovi, a najduže 240 meseci, sa utvrđenim mesečnim iznosom naknade od 715 bodova, s tim da ista ne može biti viša od 93,71 evro u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate po zvaničnom kursu NBS, odnosno ne može prelaziti visinu otplatne rate kredita precizirane u ugovoru o kupoprodaji stana (koji je tužilac zaključio 10.03.2011. godine sa Republikom Srbijom), ali ne i pravo na isplatu zakonske zatezne kamate počev od 2011. godine. Naknada po navedenom rešenj,u za period od 01.04.2011. do 31.07.2017. godine isplaćena mu je 06.09.2017. godine u jednokratnom iznosu od 825.826,24 dinara ukupno. Tužilac je u ovoj parnici zahtevao isplatu obračunatog iznosa kamate od 367.022,90 dinara na mesečne iznose naknade u periodu od 01.04.2011. do 31.07.2017. godine, koji je utvrđen na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada naknada štete u vidu neisplaćene kamate na mesečne iznose naknade, imajući u vidu da je tužiocu pravo na naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja priznato počev od 01.04.2011. godine (rešenjem od 06.04.2017. godine), a da su naknade isplaćene sa zakašnjenjem 06.09.2017. godine, zbog čega je tužilac prerpeo štetu za koju štetu je odgovorna tužena, zbog čega je primenom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zathev.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužena tužiocu izvršila isplatu naknade na tekući račun shodno konačnom rešenju tužene, a protiv kog rešenja tužilac nije uložio pravni lek shodno datoj pouci niti je vodio upravni spor, zbog čega u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog postupanja organa tuženog, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za primenu osnova odgovornosti tužene za štetu u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud je našao da se revizijom tužioca neosnovano ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima – ZOO propisano je da dužnik koji je zadocnio sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1); da se na iznos neisplaćene kamate može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (član 279. stav 1); da dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenim za ispunjenje i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmenog ili pismenog, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324).

Prema Zakonu o opštem upravnom postupku – ZOUP („Službeni glasnik RS“, br.18/2016), rešenje koje je doneto u upravnom postupku izvršava se (član 190) kada postane izvršno (stav 1), s tim što rešenje prvostepenog organa postaje izvršno istekom roka za žalbu, ako žalba nije izjavljena (stav 2. tačka 1); i da ako je u izvršnom rešenju određeno da stranka može preduzeti radnju koja se izvršava u određenom roku, rešenje se izvršava kada rok istekne, a ako u izvršnom rešenju nije određen rok, rešenje se izvršava kada istekne 15 dana od kada je postalo izvršno (stav 4), pri čemu se nenovčane obaveze izvršavaju upravnim putem (upravno izvršenje), a novčane obave – sudskim putem (sudsko izvršenje) ako zakonom nije drugačije određeno (član 191), i to tako što izvršenje koje je u interesu stranke sprovodi na predlog stranke (član 192. stav 2).

U konkretnom slučaju, po izvršnom rešenju tuženog od 06.04.2017. godine (protiv koga tužilac nije izjavio žalbu), tuženi je 06.09.2017. godine isplatio naknadu tužiocu u svemu u skladu sa tim rešenjem. Tim rešenjem tužiocu nije priznato pravo na zakonsku zateznu kamate za period od 01.04.2011. godine, niti su određeni datum i rokovi isplate priznate naknade, već samo da će obračun naknade za period iz rešenja vršiti računovodstveni centar MO i uplaćivati ga na tekući račun tužioca, što je i učinjeno tako što naknada obračunata u skladu sa rešenjem i celokupni obračunati iznos uplaćen na račun tužioca 06.09.2017. godine.

Pošto tužiocu nije priznato pravo na zateznu zakonsku kamatu, a donetim rešenjem nije određen rok za ispunjenje obaveze, to tužena nije bila u docnji sa isplatom tužiočevog potraživanja u smislu člana 324. st. 1. i 2. ZOO. Tužilac nije pokrenuo postupak izvršenja upravnog akta u smislu citiranih odredaba čl. 192. stav 2. i 191. stav 2. ZOUP, niti je dokazao da je na drugi način pre 06.09.2017. godine pozvao tuženu da ispuni obavezu, zbog čega je njegov tužbeni zahtev neosnovan, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, imajući u vidu i da je, s obzirom da tužilac nije uspeo u sporu, pravilna odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom čl. 153, 154. i 163. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković