Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 58/17 od 06.02.2018. godine, stavom prvim izreke prvostepna presuda je preinačena tako što je poništeno rešenje tuženog br. .. od 04.07.2007. godine i rešenje br. .. od 08.08.2007. godine i obavezan tuženi da tužiocu plati za period od 01.07.2007. godine do 25.05.2015. godine iznos od 1.872.914,75 dinara, opredeljen prema pojedinačnim mesečnim iznosima sa kamatom od dospelosti do isplate, te da u korist tužioca nadležnim fondovima PIO na naveden iznose plati doprinose za obavezno socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje u iznosima i po stopi koji budu važili na dan uplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 60.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), na čiju primenu upućuje član 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana u delu kojim je odlučeno o zakonitosti rešenja od 04.07.2007. godine i od 08.08.2007. godine, a osnovana u delu kojim je odlučeno o naknadi štete.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje da je prilikom odlučivanja pred drugostepenim sudom, učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, međutim, ova bitna povreda Zakona o parničnom postupku nije razlog za izjavljivanje revizije, kako je to propisano članom 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po ugovoru o radu i raspoređen na poslove ... . Tužilac je poslove obavljao do 01.06.2007. godine do kada je primao zaradu utvrđenu za 100% na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17.07.2003. godine. Rešenjem tuženog od 04.07.2007. godine, tužiocu je umanjeno uvećanje zarade na osnovu Zaključka Vlade RS sa 100% na 25% u kojem je navedeno da zaposleni koji živi na području uže Srbije, a radi na području AP Kosova i Metohije, prima platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanim za 25%. Tužilac je od 28.07.2007. godine do 13.08.2007. godine bio na bolovanju, o čemu je dostavio doznake i 13.08.2007. godine se vratio na rad. Tuženi je 08.08.2007. godine doneo rešenje kojim je konstatovano da tužilac privremeno stiče pravni status radno neangažovanog radnika sa naknadom plate u visini minimalne zarade počev od donošenja rešenja. Utvrđeno je da tužilac ima prebivalište na teritoriji Opštine ... na Kosovu i Metohiji, a tuženi tokom postupka nije dostavio dokaze da tužilac živi na teritoriji uže Srbije. Iz evidencije tuženog o prisustvu zaposlenih na radu, koja sadrži i potpise zaposlenih, proizlazi da je tužilac redovno dolazio na rad i obavljao poverene zadatke, a o privremenoj sprečenosti za rad tužilac je dostavio dokaze.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio poništaj rešenja tuženog od 04.07.2007. godine i 08.08.2007. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravna priroda pobijanog rešenja tuženog od 04.07.2007. godine, kojim je tužilac raspoređen na poslove i radne zadatke ... i kojim je tužiocu umanjena zarada, prema svojoj sadržini predstavlja aneks ugovora o radu, jer se ovom odlukom menjaju ugovoreni uslovi rada u smislu člana 171. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/2005, 61/2005), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja. Tuženi je ovim rešenjem tužiocu smanjio uvećanje zarade sa 100% na 25%, pozivajući se na činjenicu da tužilac ne živi na teritoriji AP Kosovo i Metohija, ali obavlja rad na toj teritoriji. Za ovu odluku tuženi nije dostavio dokaze, pa kako je utvrđeno da tužilac ipak ima prebivalište na teritoriji AP Kosovo i Metohija ovo rešenje je poništeno kao nezakonito. Što se tiče drugog rešenja, koje je tuženi doneo 08.08.2007. godine i ovo rešenje je nezakonito jer je u rešenju navedeno da tužilac od 30.07.2007. godine do 07.08.2007. godine nije radio i da stiče status radno neangažovanog radnika, kome će se zarada obračunavati i isplaćivati u visini minimalne zarade počev od 08.08.2007. godine. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je i ovo rešenje tuženog nezakonito, jer je tužilac u periodu od 28.07.2007. godine do 13.08.2007. godine bio na bolovanju, o čemu je dostavio dokaze i na taj način opravdao izostanak sa posla. Osim toga, Zakon o radu ne poznaje institut radno neangažovanog radnika. Naime, ukoliko je tuženi poslodavac smatrao da je tužilac neopravdano izostao sa posla, u tom slučaju ima mogućnost da pokrene postupak koji je propisan Zakonom o radu i zaposlenom eventualno otkaže ugovor o radu ili izrekne neku od mera predviđenih zakonom i opštim aktom poslodavca. Međutim, tuženi je tužiocu odredio pravni status radno neangažovanog radnika uz isplatu minimalne zarade, te je na taj način onemogućio tužiocu pravo na rad, zbog čega je i ovo rešenje tuženog poništeno kao nezakonito.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je prilikom odlučivanja o zakonitosti rešenja tuženog pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Međutim, osnovano se u reviziji tuženog ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno odlučio prilikom određivanja visine naknade štete. U konkretnom slučaju, tužilac shodnom primenom člana 191. stav 2. Zakona o radu ima pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Odlučujući o visini naknade štete koja bi tužiocu pripala, drugostepeni sud je visinu utvrdio na osnovu izveštaja obračunske službe tuženog za period od 01.07.2007. godine do 25.05.2015. godine. Visina zarade, pre donošenja rešenja od 04.07.2007. godine i 08.07.2007. godine (koja su poništena kao nezakonita), određena je na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim je prihvaćena Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo ovog Zaključka (u daljem tekstu informacija). Prema tački 1. Zaključka, određeno je da u cilju rešavanja pitanja – radno pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim preduzećima sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, izmeniće se tako da zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, a zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25%.

Odlukom Ustavnog suda I U – 412/2003 od 16. aprila 2010. godine, utvrđeno je da tačka 1. Zaključka Vlade Repbulike Srbije 05 broj 02-4586/03-001 od 17. jula 2003. godine, u delu koji se odnosi na prihvatanje tačke 1. do 12. Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo ovog zaključka, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, te da prestaje da važi danom objavljivanja odluke u Službenom glasniku RS. Ova odluka Ustavnog suda objavljena je u Službenom glasniku Republike Srbije broj 56 10. avgusta 2010. godine.

Zakon o Ustavnom sudu u članu 60. stav 1. propisuje da zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorom ili zakonom, ne mogu se primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni.

Ceneći odluku Ustavnog suda I U br.412/2003 od 16. aprila 2010. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku“ broj 56 od 10. avgusta 2010. godine, drugostepeni sud će na pravilan način utvrditi visinu naknade štete na ime razlike u zaradi za period od 01.07.2007. godine do 25.05.2015. godine, na taj način što će utvrditi zaradu koju bi tužilac ostvario da tuženi nije doneo pobijana rešenja i koju bi tužilac primao do momenta objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku“, a potom utvrditi da li postoji razlika zarade koja je tužiocu isplaćivana u spornom periodu i koju bi ostvarivao da je radio, prema kriterijumima koji su određeni opštim aktom poslodavca. Prilikom utvrđivanja visine naknade štete uzeće se u obzir da od objavljivanja odluke Ustavnog suda I U – 412/2003 od 16.04.2010. godine koja je objavljena u „Službenom glasniku“ 10.08.2010. godine, tužiocu ne pripada pravo na uvećanje zarade prema Zaključku Vlade Republike Srbije 17. jula 2003. godine.

Kako je prilikom utvrđivanja visine naknade štete pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, to je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom odluke na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić