Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – dr Zakon), ispitao je pobijanu presudu primenom člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog ugovorom o radu 27.12.2010. godine, na određeno vreme od 6 meseci. Ugovorom je predviđeno da za sve vreme trajanja ovog ugovora zaposleni neće, bez pismene saglasnosti Društva, za svoj račun ili za račun trećih lica obavljati poslove iz predmeta poslovanja Društva, niti će biti član drugog privrednog društva ili član uprave drugog društva, ako se to društvo bavi poslovima iz predmeta poslovanja Društva (član 13. stav 1. ugovora). Zaposleni se obavezuje da poslovne kontakte koje je ostvario radeći u Društvu neće koristiti za svoj račun ili račun trećih lica za sve vreme trajanja ovog ugovora, kao i u periodu od 24 meseca nakon prestanka važenja ovog ugovora i da će za sve vreme trajanja zabrane konkurencije (nakon prestanka radnog odnosa) iz prethodnog stava Društvo zaposlenom isplaćivati naknadu u visini mesečne bruto zarade iz člana 6. ugovora (član 13. stav 3. i 4. ugovora). Tužiocu je prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog od 27.06.2011. godine u kojem je navedeno (stav 3. izreke rešenja) da poslodavac oslobađa zaposlenog (tužioca) obaveze poštovanja klauzule zabrane konkurencije za period od 24 meseca nakon prestanka radnog odnosa, koja je ugovorena članom 13. stav 3. Ugovora o radu, u kom smislu zaposleni nema pravo na naknadu predviđenu u članu 13. stav 4. Ugovora o radu. Tužilac se nakon prestanka radnog odnosa kod tuženog bavio radom u oblasti ... i ... ... i u spornom periodu poštovao je klauzulu zabrane konkurencije, a tuženi nije isplatio tužiocu ugovorenu naknadu u visini mesečne bruto zarade u iznosu od 312.451,70 dinara za period od marta 2012. godine do juna 2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je zabrana konkurencije ugovorena odredbama ugovora o radu koji je formalni pravni posao i zaključuje se u pisanoj formi, pa tuženi kao poslodavac nije mogao izmeniti jednostranom izjavom volje navedenu ugovornu odredbu, već zaključenjem aneksa ugovora o radu na osnovu dostavljene ponude sa razlozima u pisanom obliku u skladu sa članovima 171. do 174. Zakona o radu. Kako poslodavac nije postupio na izložen način i nije isplatio ugovorenu naknadu, a tužilac je nakon prestanka radnog odnosa poštovao zabranu konkurencije, to je tuženi u obavezi da tužiocu isplati ugovorenu naknadu u visini mesečne bruto zarade po članu 6. u vezi člana 13. ugovora o radu.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je rešenjem o prestanku radnog odnosa (koje tužilac nije osporavao), zaposleni od strane poslodavca oslobođen poštovanja obaveze zabrane konkurencije, nakon prestanka radnog odnosa, čime je ispunjena pisana forma saglasnosti, tako da je ugovorena klauzula ostala bez dejstva, pa je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 161. stav 1. Zakona o radu, ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu (u daljem tekstu: zabrana konkurencije). Odredbama člana 162. navedenog zakona, uređena je zabrana konkurencije posle prestanka radnog odnosa, tako da ugovorom o radu poslodavac i zaposleni mogu da ugovore i uslove zabrane konkurencije u smislu člana 161. ovog zakona po prestanku radnog odnosa, u roku koji ne može da bude duži od 2 godine po prestanku radnog odnosa. U tom slučaju, zabrana konkurencije može se ugovoriti ako se poslodavac ugovorom o radu obaveže da će zaposlenom isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini. Ovde je reč o zabrani konkurencije sa produženim dejstvom koja se utvrđuje ugovorom o radu ali tako da klauzula zabrane važi i po prestanku radnog odnosa pri čemu ona ima isti smisao kao i kada je ugovorena u toku trajanja radnog odnosa ali uz obavezu poslodavca da zaposlenom plati novčanu naknadu čija se visina takođe utvrđuje ugovorom o radu.

Sledom navedenog, zabrana konkurencije je fakultativna ustanova koja se ugovara, tako da se poslovi obuhvaćeni klauzulom zabrane ne mogu obavljati bez saglasnosti poslodavca kod koga je zaposleni u radnom odnosu, a ako se poslodavac saglasi da se ti poslovi mogu obavljati, klauzula zabrane konkurencije ostaje bez dejstva. Navedeno proizilazi iz sadržine ove zabrane definisane članom 161. stav 1. Zakona o radu, koja nije apsolutna, već poslodavac može dati saglasnost u svakom konkretnom slučaju da se zabranjeni poslovi ipak obavljaju. Međutim, pošto je zabrana konkurencije sastavni deo ugovora o radu koji se zaključuje u pisanoj formi (član 32. stav 1. Zakona o radu) i saglasnost poslodavca da se zabranjeni poslovi mogu obavljati mora imati pisanu formu. Tako data saglasnost isključuje primenu ugovorene klauzule zabrane konkurencije i zato njena forma ne može biti drugačija od forme zabrane, što je u konkretnom slučaju ispunjeno, imajući u vidu da je poslodavac u pisanoj formi oslobodio tužioca poštovanja zabrane konkurencije, nakon prestanka radnog odnosa, rešenjem o prestanku radnog odnosa koje tužilac nije osporavao u sudskom postupku. Suprotno navodima revizije, iako je klauzula zabrane konkurencije sastavni deo ugovora o radu, poslodavac može dati saglasnost u pisanoj formi da se poslovi mogu obavljati, odnosno osloboditi zaposlenog poštovanja zabrane konkurencije čime ugovorena zabrana konkurencije ostaje bez dejstva. Zabrana konkurencije sa produženim dejstvom nastaje sa danom prestanka radnog odnosa, pa kako je poslodavac rešenjem o prestanku radnog odnosa oslobodio tužioca poštovanja zabrane konkurencije, to tužilac nema pravo na isplatu naknade u ugovorenoj visini.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić