Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 441. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, VV - direktorka tuženog je u septembru 2003. godine angažovala tužioca za obavljanje poslova održavanja, sređivanja i čuvanja poslovnog prostora tuženog uzetog u zakup. Tužilac (rođak VV) tada nije tražio da zasnuje radni odnos sa tuženim. Tužilac je faktički nastavio da radi i pošto je VV kupila imovinu koju je tuženi držao kao zakupac, tako što je sa još dva radnika sa kojima se smenjivao obavljao poslove čuvara. Tužilac je radio svaku treću noć od 17 časova do 09 časova ujutru i svaku treću nedelju od 08 do 16 časova. Za obavljanje tih poslova mesečno mu je isplaćivana naknada u gotovom novcu, u vreme kada je i zaposlenima kod tuženog isplaćivana zarada. Krajem 2011. godine tužilac se razboleo i nije dolazio na posao, a tuženom je dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad. Tokom marta 2012. godine direktorka tuženog je usmeno saopštila tužiocu da zbog svog zdravstvenog stanja više ne dolazi na posao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac faktički radio kod tuženog kao čuvar - radnik obezbeđenja, tako što je redovno dolazio na posao po rasporedu za čuvare i za takav rad mu je isplaćivana mesečna naknada, ali da njegov rad nema sve odlike rada iz radnog odnosa zato što između stranaka nije postojala saglasna volja da tužilac rad obavlja kao zaposleni u radnom odnosu.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, svaki rad bez ugovora o radu ne vodi zasnivanju radnog odnosa već je potrebno da tako uspostavljeni odnos između radnika i poslodavca ima sve karakteristike radnog odnosa. Zato je, po shvatanju drugostepenog suda, potrebno ne samo uredno i savesno obavljanje određenih poslova i volja radnika da te poslove obavlja, već i saglasnost poslodavca za uspostavljanje radnog odnosa. Pošto u konkretnom slučaju stranke nisu imale nameru ni volju da za poslove, za čije obavljanje je tužioca angažovala direktorka tuženog, zaključe ugovor o radu to nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilac u radnom odnosu u smislu člana 30. i člana 31. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 30. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac i koji se smatra zaključenim kad ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik. Iz navedene odredbe sledi da je ugovor o radu formalan jer se zaključuje u pisanom obliku pre stupanja zaposlenog na rad (član 32. stav 1. Zakona o radu), dvostrano obavezan i teretan pravni posao.

U cilju sprečavanja zloupotreba na tržištu rada i eliminacije „rada na crno“ (faktičkog rada) zakon je uveo pravilo o pravnoj fikciji postojanja radnog odnosa, izraženo u članu 32. stav 2. Zakona o radu kojim je propisano da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom prvim tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Ova pravna fikcija omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pismenom obliku. Za njenu primenu dovoljno je da je radnik stupio na rad, pa se smatra da je danom početka rada zasnovao radni odnos. U situaciji kada je zaposleni stupio na rad nije nužno (kao što smatraju nižestepeni sudovi) posebno istraživati volju ugovarača. Volja se smatra postojećom samom činjenicom da poslodavac prima zaposlenog na rad i da zaposleni za rad prima naknadu (zaradu). Ako poslodavac ne želi primenu ove odredbe (fikcije o postojanju radnog odnosa) mora zaključiti ugovor o privremenim ili povremenim poslovima, ugovor o delu ili neki drugi ugovor kojim se izričito ne zasniva radni odnos. U konkretnom slučaju, između stranaka nije zaključen u pisanom obliku neki od ugovora kojim se ne zasniva radni odnos.

Imajući izloženo u vidu, nije prihvatljivo pravno stanovište nižestepenih sudova da tužilac nije zasnovao radni odnos sa tuženim zato što nije postojala volja i saglasnost tuženog za zasnivanje radnog odnosa. Zbog toga su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, ceneći sve izvedene dokaze, uključujući i pismeno od 22.12.2008. godine naslovljeno kao „odredba za čuvare“ koju su potpisali tužilac kao čuvar i direktor tuženog, utvrditi da li je tužilac faktički radio kod tuženog bez zaključenog pismenog ugovora o radu i da li je takav njegov rad imao sve karakteristike radnog odnosa u pogledu međusobnih prava i obaveza.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić