Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 3527/2022 od 29.09.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 3030/2020 od 25.03.2022. godine, u usvajajućem delu stava prvog izreke, u odnosu na dosuđeni iznos nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, na ime pretrpljenog strana i na ime duševnih bolova zbog naruženosti, kao i u odbijajućem delu stava prvog izreke u odnosu na dosuđene iznose naknade nematerijalne štete u pogledu duševnih bolova zbog naruženosti, a žalbe stranaka u tim delima su odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, ista presuda je preinačena u odbijajućem delu stava prvog izreke tako što je tuženi obavezan da tužiocu, pored dosuđenog iznosa na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti isplati još iznos od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.03.2022. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke presude tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 190.925,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na odnosu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednavačanja sudske prakse.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog. Troškove revizijskog postupka je tražio opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u preinačujućem delu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ...2020. godine, oko 5,30 časova doživeo povredu na radu tako što se okliznuo i pao na trotoar koji je bio zaleđen i prekriven snegom, ispred perionice autobusa, imajući u vidu da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog na poslovima vozača gradskog autobusa. Tom prilikom tužilac je zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma donjeg zglobnog okrajka lisnjače desne potkolenice. Veštačenjem od strane sudskog veštaka medicinske struke utvrđeno je da kod tužioca postoje zaostale posledice povrede koje se ogledaju u otežanom obavljanju svakodnevnih životnih radnji koje su vezane za duže stajanje, hodanje, trčanje, hod po neravnom terenu, uz i niz stepenice, ustajanja, sedenja i čučanje, pa kod njega postoji umanjenje životne aktivnosti za oko 17 – 18%. Obuća koju je konkretnom prilikom tužilac nosio je ona koju vozači dobijaju jednom godišnje i nije bila prilagođena vremenskim prilikama niti godišnjem dobu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, primenom odredbe člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005 ... 75/2017), odredbe člana 9. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Službeni glasnik RS“ 101/2005...11372017) odredbe člana 154. stav 1., 173. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da u konkretnom slučaju postoji isključiva odgovornost poslodavca, tuženog, i da tužilac nije doprineo nastanku predmetne štete, pa je prvostepeni sud tuženog obavezao da tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti isplati iznos od 120.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je drugostepeni sud, prvostepenu presudu, u tom delu, preinačio tako što je tužiocu priznao iznos od još 80.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno odmerio visinu novčanog iznosa koji tužiocu pripada na ime duševnih bolova koje trpi zbog umanjene životne aktivnosti, koja, procentualno izraženo iznosi 17 – 18%.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenili materijalno pravo.

Zakona o radu, u odredbi člana 164.,propisuje pravo zaposlenog na naknadu štete koju pretrpi na radu ili u vezi sa radom, koju je dužan da mu naknadi poslodavac, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 9. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, tada važećeg, propisana je dužnost poslodavca da kroz mere zaštite na radu obezbedi zaposlenom rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sproveden mere bezbednosti i zdravlja na radu (stav 1.). Poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje.

Na osnovu odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaju, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i njenom odsustvu.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da je tužilac zbog nebezbednih uslova na radnom mestu i nošenja neodgovarajuće obuće za rad u zimskim uslovima doživeo povredu na radu. Veštačenjem je utvrđeno da zbog zaostalih posledica predmetne povrede koji je doživeo na radu tužilac ne može da stoji, ni da hoda na petu i prste desnog stopala, da mu je mišićna snaga u tom delu oslabljena, hoda otežano i krivi desnu nogu pri hodu, te da ima trajne posledice koje uzrokuju otežano obavljanje svakodnevnih životnih radnji kao što su duže stajanje, hodanje, trčanje, hod po neravnom terenu, uz i niz stepenice, zbog čega je njegova životna aktivnost umanjena za 17 – 18%.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo priznavanjem tužiocu iznosa od još 80.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, imajući u vidu da iznos od ukupno 200.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za duševne bolove koje trpi zbog umanjene životne aktivnosti, pa tužena neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudkse prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada nematerijalne štete tužiocu za telesnu povredu koju je pretrpeo propuštanjem tužene a na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog naruženosti. Pobijanom odlukom je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen. Postojanje pravnog osnova i iznos naknade štete zavise od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju, pri čemu svaka pogrešna primena materijalnog prava na konkretno utvrđeno činjenično stanje, nije razlog za odlučivanje o posebnoj reviziji, već samo ona koja je od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenje standarda pravičnog suđenja, što ovde nije slučaj.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija izjavljena protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude (stav prvi izreke) nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, u parnicama iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. istog zakona.

Na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 21.10.2020. godine a vrednost predmeta spora je 800.000,00 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinsko-pravni spor u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata za sastav odgovora na reviziju, tuženom nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu četvrtom izreke, doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić