Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 649/25 od 06.08.2025. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je usvojena i prvostepena presuda u odbijajućem delu preinačena, tako što je tužbeni zahtev u celosti usvojen i tuženi obavezan da tužiocu pored dosuđenih iznosa na ime naknade štete isplati i iznose od 280.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, 80.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 40.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja 03.12.2024. godine do isplate. Stavom drugim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u delu o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 655.723,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, a u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i presuda u usvajajućem delu, potvrđena. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 68.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je s pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. ZPP blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbi člana 403. i člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija izjavljena protiv dela presude kojim je prvostepena presuda preinačena osnovana, a protiv dela presude kojim je prvostepena presuda potvrđena u delu o glavnoj stvari i preinačena na štetu tužioca u delu o troškovima postupka, nedozvoljena.

U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen 1950. godine) je zadobio povredu na radu 01.06.2018. godine, kada je po nalogu pretpostavljenog trebalo da otkloni građevinske nedostatke na plafonu prostorije, na gradilištu na kome je radove izvodio tuženi, tužiočev poslodavac. Tužilac je u to vreme bio dugogodišnji radnik, stručno osposobljen za rad i prošao je sve obuke za bezbedan i zdrav rad. U svrhu obavljanja radnog zadatka tužilac je pokušao da se popne do platforme uz skelu, koju je prethodno sam ručno napravio, skela je pukla i tužilac pao na leđa. U ovom događaju tužilac je zadobio kompresivni prelom tela 12. pršljena grudnog segmenta kičmenog stuba, prelom donjeg okrajka žbične kosti leve podlaktice i prelom gonjeg okrajka leve nadlaktne kosti, a nakon lečenja i rehabilitacije koja je trajala 20 nedelja, ostalo je umanjenje opšte životne aktivnosti od 30% u vidu redukcije okretanja trupa, dužeg sedenja i dizanja većeg tereta, obavljanja težih fizičkih poslova, održavanja lične i kućne higijene, upravljanja vozilom i biciklom. Utvrđena je dužina i jačina pretrpljenih fizičkih bolova i straha, koji su posledica nezgode. Tužilac nakon ručne izrade skele nije tražio da nadređeni proveri njenu stabilnost i dozvoli rad na visini korišćenjem ove skele, za rad na visini mogao je koristiti dvokrake merdevine, ali je skelu koristio jer mu je sa platforme bio lakši rad.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, prvostepeni sud je, na osnovu odredbi članova 16, 119. i 164. Zakona o radu, članova 154, 155, 170, 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, našao da je tuženi zbog propusta da izvrši kontrolu bezbednosti rada tužioca sa platforme improvizovane skele u obavezi da tužiocu naknadi spornu štetu. Međutim, pošto je reč o dugogodišnjem radniku, koji je stručno osposobljen i prošao sve obuke za bezbedan i zdrav rad, u utvrđenim okolnostima tužilac je pri prosečnoj pažnji mogao da adekvatno proceni opasnost od korišćenja improvizovane skele, pa u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima postoji njegov doprinos nastanku nezgode, koji je procenjen sa 40%. Polazeći od utvrđenja o duševnim bolovima koje tužilac trpi zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti, kao i dužini i jačini pretrpljenog straha i fizičkih bolova, prvostepeni sud je na osnovu odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tužiocu dosudio novčane naknade za sva tri vida sporne štete. Pune naknade po oceni suda su za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 700.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove 200.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 100.000,00 dinara, a obaveza tuženog da tužiocu isplati 60% ovih iznosa, srazmerno stepenu svoje odgovornosti.

Drugostepeni sud je ocenio da su pravilno i potpuno utvrđene sve relevantne činjenice, ali je stanovišta da je prvostepeni sud nepravilno primenio materijalno pravo po pitanju obima odgovornosti tuženog, propuštanjem da ceni odredbe člana 15. stav 1. tač. 4. i 10. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Prema ovim odredbama poslodavac je dužan da zaposlene obučava za bezbedan i zdrav rad i zaustavi svaki vrstu rada koji predstavlja ozbiljnu, neizbežnu i neposrednu opasnost za život ili zdravlje zaposlenih. Po oceni tog suda, činjenica da tuženi tužioca nije zaduživao merdevinama, već da je bila uobičajena praksa da zaposleni sami prave skelu, sa koje će obavljati poslove na visini, vodi isključivoj odgovornosti tuženog za predmetnu štetu. Činjenica da je tužilac pristajao da obavlja poslove na način kako je to tuženi organizovao ne može mu se staviti na teret, niti predstavljati njegov doprinos nastaloj šteti.

Po stanovištu Vrhovnog suda, sve bitne činjenice su raspravljene i pravilno utvrđene, ali je drugostepeni sud na tako utvrđene činjenice nepravilno primenio merodavne odredbe sadržane u članu 164. Zakona o radu, te članovima 154. stav 1, 158. i 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Činjenično je razjašnjeno da je tužilac u vreme štetnog događaja bio iskusan i obučen radnik za poslove koje je obavljao kod tuženog, da je uobičajena praksa rada zaposlenih na visini bila formirana zbog lakšeg obavljanja poslova, pošto se po platformi zaposleni lakše kreću nego kada upotrebljavaju merdevine, ali i da tuženi nakon što je tužilac napravio skelu nije proverio da li je ona bezbedna, odnosno da li se njenim korišćenjem mogu obavljati radovi na visini bez rizika za tužioca. Pošto je ovakav način organizacije posla od strane poslodavca i obavljanja radova od strane zaposlenih bio uobičajen, pravilno je prvostepeni sud zaključio da obe stranke nisu u izvršavanju svoje profesionalne delatnosti postupale sa pažnjom koja se prema pravilima struke i običajima očekuje od prosečnog stručnjaka (član 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). U navedenoj situaciji, kada je padu prethodilo pucanje skele, pravilno je prvostepeni sud ocenio da osim primarnog propusta tuženog poslodavca procenjenog na 60%, postoji i doprinos tužioca nastanku štete i da je ovaj doprinos 40%. Taj sud je u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da utvrđena trpljenja tužioca, koja su posledica pada, opravdavaju dosudu novčane naknade za sva tri sporna vida nematerijalne štete, te pravilno odmerio visinu naknade koja predstavlja pravičnu satisfakciju.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je u skladu sa odredbama člana 410. stav 2. tačke 4. i 5. ZPP ispitao dozvoljenost revizije protiv preostalog dela pravnosnažne presude, kojim je drugostepeni sud, odlučujući o žalbi tuženog, potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu o glavnoj stvari i preinačio odluku o troškovima postupka smanjenjem dosuđenog iznosa i utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema članu 28. tog zakona kao vrednost spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, a ne i troškova postupka.

Tužba je podneta 23.01.2020. godine, vrednost pobijanog dela presude kojom je prvostepena presuda potvrđena je 600.000,00 dinara i ne prelazi zakonom predviđeni cenzus koji omogućuje izjavljivanje revizije. Osim toga, tuženom nedostaje pravni interes za pobijanje odluke o troškovima postupka, u kom delu je njegova žalba protiv prvostepene presude delimično usvojena i smanjeni troškovi parničnog postupka koje je on u obavezi da naknadi tužiocu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 2. i 154. ZPP, odlučeno je o troškovima nastalim u postupku povodom izjavljenih pravnih lekova. Tužilac u konačnom nije postigao uspeh u žalbenom postupku, pa je odbijen njegov zahtev za naknadu troškova žalbenog postupka. Revizija tuženog je samo delimično osnovana, pa imajući u vidu srazmeru njegovog uspeha u postupku po vanrednom pravnom leku, nije osnovan ni zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković