Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po reviziji tuženog u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi tuženog da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, budući da je u ovoj parnici odlučeno o tužbi koja je podneta u skladu sa članom 194. Zakona o parničnom postupku.

Prema stanju u spisu predmeta, rešenjem tuženog od 23.10.2006. godine zaposlenom (sada pokojnom) BB iz ... je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 175. i člana 179. Zakona o radu u vezi sa članom 18. Zakona o štrajku, zbog učinjene povrede radne dužnosti. Navedeno rešenje je obrazloženo tvrdnjama da je zaposleni BB tokom trajanja štrajka kod tuženog poslodavca dana 26, 27. i 28. jula 2006. godine sa ostalim štrajkačima blokirao kolski ulaz u krug fabrike poslodavca i na taj način onemogućio odvijanje saobraćaja iz kruga fabrike poslodavca, kao i prema krugu fabrike. Tuženi poslodavac je dostavio zaposlenom BB upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, dana 15.08.2016. godine, na koje se zaposleni izjasnio pisanim putem. Prvostepeni sud je utvrdio da su svi štrajkači koji su stajali u neposrednoj blizini kapije izrazili saglasnost da učestvuju u grupi koja je sprečavanjem saobraćaja u krug preduzeća vršila pritisak na poslodavca da izvrši zahteve sadržane u odluci o štrajku, te da su štrajkači ovakvim ponašanjem manifestovali volju da poslodavca onemoguće da raspolaže sredstvima za obavljanje delatnosti, a mogli su i morali su znati da je ovakav štrajk nedozvoljen i da svojim ponašanjem doprinose nezakonitosti štrajka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, pa je u skladu sa tim odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac BB tražio da se rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog poništi i da se tužilac vrati na rad.

Tužilac BB je uložio žalbu na navedenu prvostepenu presudu, ali je u toku žalbenog postupka dana 30.05.2017. godine preminuo, pa je parnični postupak prekinut a, potom, nastavljen kada je zakonski naslednik pok. BB, njegova supruga AA, izjavila da preuzima ovaj postupak.

Odlučujući o žalbi tužioca na prvostepenu odluku, drugostepeni sud je izveo zaključak da je ožalbena odluka doneta na temelju pogrešne primene materijalnog prava u delu u kome je odbijen zahtev tužioca BB da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu, imajući u vidu da iz sadržine iskaza tužioca proizlazi da isti nije učestovovao u blokadi kapije, da nije sprečavao poslodavca da koristi i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost, niti je prilikom dolaska vozila sprečavao prolaz, već je prilazio kapiji kada su se zaposlenima obraćali predstavnici sindikata. Navedeno su potvrdili saslušani svedoci, zaposleni kod tuženog, koji nisu učestvovali u štrajku, iz čijih iskaza sledi da se za vreme štrajka radilo normalno, da se proces proizvodnje normalno odvijao i da nisu videli da je neki kamion vraćen, odnosno onemogućen da uđe ili izađe iz fabričkog kruga. Pored iznetog, drugostepeni sud je izveo zaključak da tuženi nije utvrdio koja su lica učestovovala u blokadi kapije, niti je u upozorenju o postojanju uslova za otkaz ugovora o radu precizno definisao koje je povrede radnih dužnosti zaposleni BB učinio.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, odluka doneta u drugom stepenu, kojom je preinačena prvostepena odluka tako što je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu zaposlenog BB od 23.10.2006. godine, zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava iz člana 179. stav 1. tačka 3) i člana 191. Zakona o radu, te člana 18. stav 2. Zakona o štrajku.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano osnovno socijalno pravo. Prema odredbi člana 61. Ustava Republike Srbije, zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakon o štrajku („Službeni glasnik RS“ broj 101/05, 103/12), u članu 14. stav 1, propisuje da organizovanje štrajka, odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog. Za razliku od učešća u zakonitom štrajku koji se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, odredbom člana 18. stav 2. Zakona o štrajku je propisano da član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica i imovine ili zdravlja ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanak radnog odnosa. Ovaj otkazni razlog, međutim, podrazumeva da postoji konkretno protivpravno postupanje i individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

U konkretnom slučaju zaposleni kod tuženog pok. BB je zajedno sa ostalim radnicima tuženog bio učesnik štrajka u utvrđenom periodu, ali nije bio organizator štrajka, niti član štrajkačkog odbora. Po oceni ovoga suda, odredba člana 18. stav 2. Zakona o štrajku, na koju se tuženi pozvao u rešenjima o otkazu ugovora o radu, posebna je u odnosu na povredu radne obaveze zaposlenog u štrajku i nju može izvršiti samo član štrajkačkog odbora, odnosno učesnik koji je organizator štrajka ili koji štrajk vodi, što BB nije bio. Navedeno ne isključuje disciplinsku odgovornost zaposlenog učesnika u štrajku, kao i odgovornost za eventualno pričinjenu štetu u kom slučaju je tuženi morao da individualizuje odgovornost svakog zaposlenog umesto što je donosio tipska rešenja o otkazu ugovora o radu. Zaposleni BB svojim radnjama nije sprečavao odvijanje radnog procesa kod poslodavca, a samo prisustvo u blizini fabričke kapije gde su se okupljali učesnici štrajka ne znači da je onemogućavao odvijanje saobraćaja.

Sa iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tokom postupka nije dokazano da je ponašanje tužioca u toku štrajka bilo u suprotnosti sa odredbama Zakona o štrajku, odnosno da je svojim ponašanjem pok. BB učinio povredu radne obaveze za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci ove presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić