U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno popravni zavod Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo RS, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene i o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2259/19 od 20.12.2019. godine, u sednici održanoj 21.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2259/19 od 20.12.2019. godine u stavu drugom, delu stava trećeg i u stavu četvrtom izreke, tako što se odbija žalba tužene, kao neosnovana i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2630/14 od 27.05.2019. godine u stavu trećem i delu stava četvrtog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na dosuđeni iznos troškova postupka od 189.500,00 dinara plati i zakonsku zateznu kamatu počev od izvršnosti presude do isplate.

OBAVEZUJE SE tužena Republika Srbija da tužiocu AA naknadi troškove revizijskog postupka od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2630/14 od 27.05.2019. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 51.859,42 dinara počev od 15.12. do 31.12.2013. godine, dok je stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na isti iznos plati zakonsku zateznu kamatu i za period od 09.11. do 14.12.2013. godine. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu, na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period od februara 2013. zaključno sa martom 2015. godine plati po 42.687,00 dinara mesečno sa zakonskom kamatom počev od 5.-og u narednom mesecu za tekući mesec pa do isplate. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 189.500,00 dinara sa zakonskom kamatom od 27.05.2019. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2259/19 od 20.12.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, za period februara 2013. zaključno sa martom 2015. godine plati novčane iznose po mesecima sa pripadajućom zakonskom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude za iznos od 105.474,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je preko navedenog do dosuđenog iznosa od 189.500,00 dinara, kao i za zakonsku kamatu za period od 27.05.2019. godine do izvršnosti presude zahtev tužioca odbijen. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškova postupka po žalbi od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužioca na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po slubženoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je državni službenik, zaposleni kod tužene na poslovima ... u Kazneno popravnom zavodu u Beogradu, od 20.11.2011. godine. Prebivalište tužioca je u ..., pa je radi dolaska na rad i povratka sa rada putovao do radnog mesta u Beogradu, ali mu tužena u periodu od februara 2013. zaključno sa martom 2015. godine nije plaćala troškove prevoza, u kom periodu je on koristio autobuski prevoz i redovno ga plaćao. Utvrđeno je da je upravnik Zavoda kod tužene, uveo novu proceduru za priznavanje prava na troškove prevoza, tako što je zaposlenima tražio dokaz o kupljenoj karti za prevoz preko 50 km od Beograda, ali i da u spornom periodu zaposleni koji je primao zahteve iste nije mogao da primi bez odobrenja upravnika. Tužiocu je rešenjem tužene od 12.02.2013. godine priznato pravo na naknadu troškova prevoza za januar 2013. godine, u visini od 42.687,00 dinara. U spornom periodu, nakon odluke upravnika Zavoda, tužilac je podnosio zahtev za naknadu troškova prevoza, ali mu je za mart 2013. godine zahtev odbijen, dok za ostale mesece nema dokaza o podnetim pismenim zahtevima, jer po nalogu upravnika njegovi zahtevi nisu zavedeni. Tužilac nije vodio upravni spor zbog tzv. „ćutanja uprave“, a naveo je da je izjavio žalbu protiv rešenja kojim mu je odbijen zahtev za naknadu ovih troškova, ali je upravnik odbijao da primi ove žalbe. Počev od aprila 2015. godine, tužena zaposlenima isplaćuje troškove prevoza. Visina naknade na ime ovih troškova u spornom periodu utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, što predstavlja predmet (sporni deo) tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza tužiocu.

Pobijanom odlukom preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, uz zaključak drugostepenog suda da o pravu zaposlenog kod tužene ne odlučuje sud, već nadležni funkcioner tužene, te da je tužilac radi zaštite ovog svog prava morao poštovati postupak iz člana 140. do 143. Zakona o državnim službenicima, što je on propustio da učini, s obzirom da nije dokazao da se pismenim putem obraćao tuženoj zahtevom za naknadu ovih troškova, niti je pokretao upravni spor zbog tzv. „ćutanja uprave“. Kako tužiocu pravo na naknadu ovih troškova nije priznato, to istu ne može tražiti u ovom sudskom postupku (pred sudom opšte nadležnosti), jer je u parnici sud jedino nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. ZOO, ukoliko je isplatu ove naknade tuženi organ utvrdio pojedinačnim konačnim i pravnosnažnim aktom, ali je neosnovano obustavio isplatu istih ili je neredovno vršio njihovu isplatu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je zaključak drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac je zaposlen kod tužene i ima status državnog službenika, pa se o njegovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.62/06, ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. ovog Zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana određeno je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju, propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.98/07-prečišćen tekst), kojom je državnim službenicima na isti način priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1. Uredbe). Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Pravilna primena odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe, podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, a da za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac odluku o naknadi ovih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta. Imajući ovo u vidu, kao i utvrđenu činjenicu da tužilac živi u ... (Opština ...), a radi u Kazneno popravnom zavodu u Beogradu, što znači da za dolazak na rad i povratak sa rada putuje na relaciji od mesta stanovanja do mesta rada i obratno, da mu je tužena do februara 2013. godine plaćala (nadoknađivala) troškove prevoza, da pravo koje zaposlenom pripada po Zakonu i navedenoj Uredbe nije moglo biti uslovljeno niti ograničeno odlukom upravnika organa tužene, a da nije nastupio bilo koji drugi razlog na osnovu koga bi od tog momenta otpao osnov za isplatu troškova prevoza tužiocu, to on nije bio u obavezi da tuženoj podnosi novi zahtev za priznanje ovog prava, koje mu je već bilo priznato i troškovi isplaćivani, što znači da mu pripada pravo na naknadu ovih troškova, čija se visina isplaćuje u skladu sa odredbom člana 3. Uredbe, u zavisnosti od toga koju vrstu javnog prevoza koristi radi dolaska na rad.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da su tačni navodi drugostepenog suda da državni službenici, u koje spada i tužilac, svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicma - u upravnom postupku pred nadležnom žalbenom komisijom i Upravnim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac tužbom ne traži priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova kojima je bio izložen u spornom periodu, što u skladu sa odredbom člana 1. ZPP, jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti, pa njegov zahtev nije mogao biti odbijen iz razloga što to nije učinio u skladu sa odredbama člana 140. do 143. Zakona o državnim službenicima.

Iz navedenog proizilazi da je tužena, pravo koje je tužiocu bilo priznato, bez zakonitog pravnog osnova uskratila počev od februara 2013. godine, tako što mu je u spornom periodu neosnovano obustavila isplatu naknade troškova prevoza, kojima je on bio izložen radi dolaska na rad i povratka sa rada, a u visini mesečne pretplatne karte autobuskog prevoznika, pa shodno članu 172. ZOO, pa on osnovano potražuje naknadu ovih troškova, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud.

Imajući u vidu da je drugostepeni sud, pobijanom odlukom pogrešnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 18.000,00, na ime nagrade advokatu za sastav revizije.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke. .

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić