U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, pa nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se u reviziji posebno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 24.09.2014. godine i obavljala je poslove radnog mesta ... do 21.11.2017. godine, kada joj je prestao radni odnos osporenim rešenjem broj .. od 21.11.2017. godine, a na osnovu odredbi člana 192, člana 179. stav 2. tačka 1. i člana 185. stav 5. Zakona o radu, kao i odredbi Pravilnika o radu i ugovora o radu bliže navedenim u obrazloženju presude. Naime, tužilji je radni odnos prestao zbog nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza definisanih članom 96. stav 1. tačka 4. Pravilnika o radu – nemarnost pri radu koja može da utiče na kvalitet posla i članom 96. stav 1. tačka 6. istog Pravilnika – neizvršavanje radnih naloga neposrednog rukovodioca i kada u vezi sa tim nastupaju štetne posledice, a koje se ogledaju u učinjenim greškama pri izradi proizvoda i propuštanja proizvoda sa greškom, a što je osnov za reklamacije kupca. U obrazloženju osporenog rešenja navedeni su propusti u radu tužilje zbog čega joj je neposredni rukovodilad uručio četiri opomene, i to opomene od 04.07.2017. godine, 18.10.2017. godine, 31.10.2017. godine i 07.11.2017. godine u kojima su navedeni propusti u radu tužilje. U osporenom rešenju je naveden postupak koji je tuženi sproveo u smislu odredbe člana 96. stav 2. tačka 4. Pravilnika o radu, donošenju rešenja je prethodilo pisano upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu broj .. od 13.11.2017. godine na koje se tužilja izjasnila osporavajući navode iz upozorenja.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan jer je tuženi, kao poslodavac, shodno članu 180. Zakona o radu, pisanim putem upozorio tužilju na postojanje razloga za otkaz i ostavio joj rok da se izjasni, a prethodno je, u smislu člana 96. Pravilnika o radu tužilji dostavio četiri opomene zbog nemarnosti pri radu koja može da utiče na kvalitet posla i na izvršavanje radnih naloga neposrednog rukovodioca kada u vezi sa tim nastupaju štetne posledice, s tim što je utvrđeno da je tužilja povrede radnih dužnosti učinila iz grube nepažnje.

Drugostepeni sud je prihvatio razloge koje je prvostepeni sud dao za svoju odluku i pravilno ocenio navode žalbe, i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Suprotno navodima revizije tuženi je, postupajući po primedbama iz rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 176/20 od 07.10.2020. godine dostavio ovlašćenje broj 602/1 od 07.02.2017. godine kojim je zakonski zastupnik tuženog ovlastio potpisnika rešenja da može, između ostalog, potpisivati radno pravnu dokumentaciju, a što proizlazi iz navedenog ovlašćenja. Činjenica da u uvodu osporenog rešenja nije navedeno pomenuto ovlašćenje ne čini rešenje nezakonitim.

Neosnovano se u reviziji ukazuje da u dispozitivu rešenja nije naveden činjenični opis povrede radne dužnosti koje se tužilji stavljaju na teret, s obzirom da je u obrazoženju rešenja jasno navedena radnja, način i vreme izvršenja povrede radne obaveze zbog kojih je tužilji prestao radni odnos.

Takođe, u postupku je pravilno utvrđeno da je tužilja krajnjom nepažnjom učinila povrede radne obaveze, kako je i obrazloženo u pobijanoj presudi.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ponavljaju navodi žalbe i ukazuje na pogrešeno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije zakonski razlog za izjavljivanje revizije, a oni razlozi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu zakonskih odredbi i odredbi Pravilnika o radu u odnosu na razloge za otkaz ugovora o radu tužilje ne utiču na pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, pa nema pravo na troškove tog postupka koje je u reviziji tražila i opredelila, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Takođe, ni tuženi nema pravo na troškove za sastav odgovora na reviziju, jer ti troškovi nisu bili nužni za vođenje parnice.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić