Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi AD „Železnice Srbije“ Beograd je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11… i 18/20 -u daljem tekstu: ZPP), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je odluke u pobijanoj presudi o tužbenom zahtevu za naknadu štete po osnovu neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor zasnovana na primeni materijalnog prava koja odstupa od stava izraženog u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog AD „Železnice Srbije“ Beograd do septembra 2015. godine kada je Aneksom ugovora o radu zasnovao radni odnos kod tuženog AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd. Prema odredbama ugovora tužilac pored prava na zaradu ima i pravo na naknadu troškova i drugih primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U periodu na koji se odnosi potraživanje za naknadu štete zbog izostale isplate naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor, na snazi kod poslodavaca bio je Kolektivni ugovor od 30.11.2002. godine („Službeni glasnik RS“ br. 84/02… i 46/11) i Aneks kolektivnog ugovora od 26.7.2006. godine („Službeni glasnik RS“ broj 4/06) i Kolektivni ugovor od 24.3.2015. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ br. 4/15), po čijim odredbama zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbama Kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“, koji se primenjivao i kod AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na jedan radni čas. Osnovna zarada utvrđuje se kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada. Nije predveđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Veštačenjem u toku postupka je utvrđeno da je tužiocu obračun zarade vršen kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada, i da u obračunskim listama nema dokaza da je tuženi obračunavao i isplaćivao tužiocu sporne naknade troškova. Tuženi nije doneo posebnu odluku o visini naknade troškova. Drugostepeni sud navodi u obrazloženju pobijane odluke da je veštačenjem utvrđena visina potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima, prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora za Javno železničko transportno preduzeće Beograd, sa izmenama objavljenim u „Službenom glasniku RS“ br. 7/2000, kojim su bile ugovorene i naknada ovih troškova i njihova visina. Prema obrazloženju prvostepene presude je tužilac postavio zahtev u svemu prema tom nalazu i mišljenju veštaka, sa kamatama za svaki mesec posebno prema datumima dospeća označenim u nalazu i mišljenju veštaka. Međutim, prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka u delu kojim je utvrđena visina predmetnih potraživanja. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud zaključuje da sama činjenica da visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenom jer je isto slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno – kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih, a da utvrđivanje visine ovih naknada troškova primenom Kolektivnog ugovora kojim je poslednji put bila ugovorena i visina predmetnih naknada troškova, koji nije na pravnoj snazi tokom spornog perioda, nije prihvatljiva jer predstavlja povredu načela vremenskog važenja zakona.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, na osnovu zaključka sudova da su naknade ovih troškova tužiocu isplaćene pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženih.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da mogu svojim aktima da utvrde visinu ovih naknada. Međutim u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takav akt sudu, niti sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano zaključuje da istu nije ni doneo. Pri tom, visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Zbog toga, ne može se prihvatiti ni navod tuženih, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i topli obrok iskazali u platnoj listi, kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da su tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, jer nije utvrđena visina pripadajućih naknada tužiocu po osnovu troškova za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor u spornom periodu. Šta više, prvostepeni sud u delu kojim je utvrđena visina predmetnih potraživanja primenom ranije važećeg Kolektivnog ugovora, kako je to napred navedeno, nalaz veštaka nije prihvatio sa razloga pravnog stava.

Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u izreci, ukinuo nižestepene presude u delu kojim je odbijen zahtev za navedena potraživanja i odluku o troškovima postupka, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer zbog izostalog utvrđenja o činjenicama o pripadajućim mesečnim iznosima tužiocu po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje ishrane u toku rada, nije bilo uslova za preinačenje presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić