U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Čepić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3669/24 od 25.09.2024. godine, u sednici održanoj 17.04.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3669/24 od 25.09.2024. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1112/14 od 04.04.2024. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tužene od 02.11.2000. godine, kojim je utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos sa danom 02.11.2000. godine na osnovu člana 45. u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu za period od 01.10.2000. godine do dana veštačenja 31.12.2023. godine isplati neisplaćenu zaradu u mesečnim iznosima navedenim u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od 25-og u narednom mesecu do isplate, kako je to sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na sve zarade dosuđene stavom trećim izreke obračuna i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da tužena obračuna i uplati sve doprinose koji tužiocu pripadaju po osnovu beneficiranog radnog staža na dosuđene iznose zarada za utuženi period. Stavom šestim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da sa njim zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme i da ga rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, radnom iskustvu i zdravstvenoj sposobnosti. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.441.572,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3669/24 od 25.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene, zahtevajući naknadu troškova za njegov sastav.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija ne može da se izjavi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je osporenim rešenjem tužene od 02.11.2000. godine kao radniku MUP - PS Vračar prestao radni odnos tog dana na osnovu člana 45. u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima i određeno je da sa danom prestanka radnog odnosa tužilac gubi čin. Prema razlozima ovog rešenja, načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu je dostavio predlog za prestanak radnog odnosa tužioca, kao i rešenje Okružnog suda u Beogradu Ki 812/00 od 13.10.2000. godine o sprovođenju istrage protiv tužioca zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo razbojništva iz člana 168. stav 1. KZ RS u vezi člana 19. KZJ za koje se goni po službenoj dužnosti, te da zbog toga prestaje radni odnos tužiocu. Navedeno rešenje nikada nije dostavljeno tužiocu. Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu od 13.10.2000. godine tužiocu je određen pritvor, a rešenjem tužene od 13.10.2000. godine je udaljen sa rada. Tužiocu je pritvor ukinut rešenjem istražnog sudije od 01.11.2000. godine, a presudom Višeg suda u Beogradu K 79/10 od 19.05.2011. godine, koja je postala pravnosnažna 23.01.2012. godine, tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo razbojništva. Po prestanku radnog odnosa, tužilac nije bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje, ali je od 01.06.2019. godine bio zaposlen kod drugog poslodavca. Visina postavljenog zahteva za naknadu štete koju čini neisplaćena plata tužioca za period od 01.10.2000. godine do 31.12.2023. godine, umanjena za platu koju je tužilac ostvario za rad kod drugog poslodavca u periodu od 01.06.2019. godine do 31.12.2023. godine, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, na čiju računsku tačnost stranke nisu imale primedbe.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su poništili kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca i posledično obavezali tuženu da ga vrati na rad i naknadi mu štetu u visini izgubljenih plata koje bi ostvario da nije bilo nezakonitog prestanka radnog odnosa, sa stanovištem da je prestanak radnog odnosa po članu 45. tada važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima bio u domenu diskrecionog ovlašćenja MUP-a kao poslodavca i da je osporeno rešenje nezakonito jer ne sadrži konkretne razloge i činjenični opis radnji krivičnog dela zbog kojeg je protiv tužioca pokrenut krivični postupka, niti ocenu da su radnje takve prirode da tužilac kao zaposleni, bez obzira na ishod tog postupka, ne može da nastavi rad kod poslodavca, pri čemu rešenje o prestanku radnog odnosa nije dostavljeno tužiocu, a tužilac je pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zbog koga mu je prestao radni odnos kod tužene.

Po nalaženju Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Revizijom tužene se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ukazuje da je zaključak sudova o nezakonitosti predmetnog rešenja o prestanku radnog odnosa donet na osnovu pogrešne primene Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je bio u primeni u vreme donošenja tog rešenja, imajući u vidu da je pokretanjem krivičnog postupka protiv tužioca za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti bio ispunjen uslov za primenu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima i time za prestanak radnog odnosa tužioca, bez obzira na to što je krivični postupak okončan oslobađajućom presudom, budući da je jedini uslov za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa bilo vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti, bez obzira na njegov ishod. Za prestanak radnog odnosa po navedenom propisu nije bilo neophodno da zaposleni bude oglašen krivim za krivično delo za koje je pokrenut krivični postupak, već da više ne ispunjava propisane uslove za ostanak na radu u smislu člana 34. stav 1. tačka 2. istog zakona. U reviziji se ukazuje da je odluka o prestanku radnog odnosa u domenu diskrecionog prava Ministarstva unutrašnjih poslova, kao poslodavca, imajući u vidu da radni status tužioca podrazumeva visok stepen odgovornosti lica koje obavlja ovakve poslove, s obzirom da se radi o licu koje neposredno primenjuje i sprovodi zakon u cilju sprečavanja i suzbijanja izvršenja krivičnih dela i koje primenjuje mere prinude prema građanima.

Odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, broj 44/91 ... 106/03), koji je bio u primeni u vreme donošenja rešenja o prestanu radnog odnosa tužioca, propisano je da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 2. tog zakona, a može mu prestati ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem u rad u državne organe, između ostalog i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Članom 34. stav 1. tačka 2. istog zakona, propisano je da se u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova na radnom mestu ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem u rad u državne organe, ispunjava i uslov da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Dakle, odredbom člana 45. navedenog zakona ustanovljena je mogućnost, ali ne i obaveza da se donese rešenje o prestanku radnog odnosa službenom licu ili radniku na određenim dužnostima u Ministarstvu unutrašnjih poslova u slučaju da se protiv njega vodi krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Takvo rešenje donosi se na osnovu diskrecionog ovlašćenja nadležnog organa, a jedini uslov koji mora biti ispunjen u vreme kada se ono donosi je da se protiv zaposlenog vodi krivični postupak za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti. Mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na osnovu te odredbe ustanovljeno je sa ciljem zaštite delokruga poslova koje obavlja ova, za državu posebno značajna služba.

U radnom sporu radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, donetog po diskrecionoj oceni, ceni se zakonitost tog rešenja, odnosno da li su u vreme njegovog donošenja postojali zakonom propisani razlozi da zaposlenom prestane radni odnos. Naknadno nastala okolnost da je zaposleni pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe da je počinio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, ne može biti od uticaja na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa. Zakonom o unutrašnjim poslovima, kao jedini uslov za donošenje takvog rešenja propisano je da se u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa vodi krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti . U tom kontekstu, pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca je zakonito jer je protiv njega bio pokrenut krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, a naknadno doneta pravnosnažna presuda kojom je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret ne utiče na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa.

Međutim, Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pravno dejstvo oslobađajuće krivične presude, odnosno šta se dešava sa radno-pravnim statusom zaposlenog kome je radni odnos prestao na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. tog Zakona, u slučaju ako bude oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Nepreciznost te odredbe, kojom je dato potpuno diskreciono pravo u odlučivanju o prestanku radnog odnosa zaposlenog u Ministarstvu unutrašnjih poslova protiv kojeg je pokrenut krivični postupak, bez smernica kako se to diskreciono pravo primenjuje i uputstva u vezi sa posledicama oslobađanja zaposlenog od krivične optužbe, uočili su Ustavni sud i Evropski sud za ljudska prava. Ustavni sud Republike Srbije se o istom izjasnio u svojim odlukama Už 753/2008 od 19.01.2011. godine i Už 1757/2009 od 27.09.2012. godine, a Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je prihvatio takvo stanovište, nalazeći da odredba člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima na osnovu koje je tužilac bio otpušten ne zadovoljava zahteve predvidljivosti, zbog čega otpuštanje nije u skladu sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i slobodama (presuda od 12.01.2016. godine u predmetu Milojević i drugi protiv Srbije - predstavke br. 43519/07; 43524/07 i 45247/07).

Zbog toga je u ovom sporu, pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca, bilo nužno razmotriti pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tog rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postojanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa, sa jedne strane, i zaštite tužioca sa druge strane, s`obzirom na saznanje da su donošenjem oslobađajuće krivične presude prestali razlozi zbog kojih je tužiocu prestao radni odnos.

U konkretnom slučaju, tužilac je pravnosnažno oslobođen optužbe jer je utvrđeno da krivično delo koje mu je optužnicom bilo stavljeno na teret nije izvršio, usled čega primena otkaznog razloga u osporenom rešenju tužene nije opravdana. Iz tih razloga, po oceni Vrhovnog suda, diskreciono ovlašćenje prilikom odlučivanja o prestanku radnog odnosa tužioca je primenjeno proizvoljno i ispunjeni su uslovi za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca, posebno u situaiji kada je utvrđeno da isto nnikada nije uručeno tužiocu. Stoga je neosnovan revizijski navod tužene da je bio ispunjen razlog za prestanak radnog odnosa tužioca bez obzira na to što je krivični postupak okončan oslobađajućom presudom i da takva odluka ne može biti od uticaja na zakonito doneto rešenje o prestanku radnog odnosa.

Posledica poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa predviđena je članom 191. Zakona o radu, kao restitucija - vraćanje zaposlenog na rad i kao naknada štete. Primenom označene odredbe, tužena je obavezana da vrati tužioca na rad i da mu nadoknadi štetu u visini zarada koju bi ostvario počev od prestanka radnog odnosa zaključno sa decembrom 2023. godine, u skladu sa nalazima veštaka na koje stranke nisu imale primedbe i tužbenim zahtevom postavljenim do zaključenja glavne rasprave.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stava 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Pošto troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni tužiocu radi vođenja ove parnice, to je Vrhovni sud odbio njegov zahtev za naknadu troškova sastava odgovora, saglasno odredbama člana 154. stav 1. i 165 stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković