.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1515/2020
12.11.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Radoje Nešković advokat iz ..., protiv tužene „BB“ AD iz ..., čiji je punomoćnik Ana Lazarević advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 25/19 od 05.07.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 12.11.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 25/19 od 05.07.2019. godine.
ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova postupka po reviziji.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2396/12 od 19.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu br. .. od 22.03.2012. godine i da se obaveže tuženi da je vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i da joj nadoknadi parnične troškove. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 600.220,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja izvršnosti presude do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 25/19 od 05.07.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2396/12 od 19.09.2018. godine u delu prvog stava izreke koji se odnosi na poništaj rešenja od 22.03.2012. godine i vraćanje na rad, kao i u drugom stavu izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2396/12 od 19.09.2018. godine u preostalom delu prvog stava izreke koji se odnosi na raspoređivanje tužilje na radno mesto u skladu sa njenom stručnom spremom, i u tom delu tužba je odbačena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.
Tužena je podnela odgovor na reviziju.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 441. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su članom 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP predviđene kao razlog za ovaj vanredni pravni lek.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je, po ugovoru o radu od 20.04.2006. godine sa aneksima, kod tuženog obavljala poslove saradnika u Odeljenju ..., Sektora ... . Poslovi saradnika u označenom odelenju brisani su Pravilnikom tuženog o sistematizaciji poslova od 22.02.2012. godine. Rešenjem tuženog od 22.03.2012. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa 28.03.2012. godine, kao višku zaposlenih. Programom rešavanja viška zaposlenih od 21.03.2012. godine utvrđeno je da je prestala potreba za radom 13 zaposlenih kojima nije mogla biti obezbeđena ni jedna od mera zapošljavanja iz člana 150. Kolektivnog ugovora tuženog, odnosno člana 155. tačka 5. Zakona o radu. U vreme uručenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja je biološki bila trudna sedam dana. Ona tada nije mogla znati za trudnoću jer nije bila na pregledu. Za trudnoću je mogla saznati u aprilu 2012. godine, kada joj je zakasnio ciklus, a trudnoća je potvrđena 12.04.2012. godine obavljenim ultrazvučnim pregledom, starosti četiri nedelje i jedan dan, odnosno pet nedelja i jedan dan po terminu poslednje menstduacije. Tužilja nije saopštila poslodavcu - tuženom da je trudna. Trudnoća je prekinuta 08.05.2012. godine zbog njenog nepravilnog razvoja.
Na ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.
Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 i 61/09) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.
Tužena je izvršila organizacione promene i svojim aktom od 22.02.2012. godine o sistematizaciji poslova nije predvidela poslove koje je tužilja obavljala po zaključenom ugovoru o radu sa njegovim aneksima. Na taj način tužilja je postala višak zaposlenih, kojoj nije bilo moguće obezbediti zaposlenje kroz neku od mera predviđenih članom 155. Zakona o radu. Zbog toga je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito, zasnovano na citiranoj zakonskoj odredbi, s`obzirom da je nakon donošenja novog akta o sistematzizaciji prestala potreba za obavljanjem poslova koje je do tada obavljala tužilja.
Nisu osnovani navodi revizije kojima tužilja osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava.
Tuženi je, izmenom sistematizacije - ukidanjem određenih radnih mesta, odnosno smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim radnim mestima, izvršio ogranizacione promene. U celishodnost takvog postupanja tužene sud se ne može upuštati. U okviru tih promena poslovi koje je tužilja obavljala delom su automatizovani, a delom su u opisu poslova zaposlenih na sistematizovanim radnim mestima. Na taj način tuženi je praktično izvršio racionalizaciju svog poslovanja.
Tužiljino radno mesto je ukinuto, zbog čega nije bilo potrebe da se vrši ocena njene radne sposobnosti i ostvareni rezultati rada uporede sa radnim sposobnostima i rezultatima rada drugih zaposlenih. Postupak ocenjivanja zaposlenih, ovim ili drugim kriterijumima, primenjuje se kod smanjenja broja zaposlenih koji obavljaju iste poslove, kako bi se odlučilo koji od njih će biti oglašen viškom zaposlenih.
Odredbom člana 187. stav 1. Zakona o radu propisano je da se zaposlenom ne može otkazati ugovor o radu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta. Prema trećem stavu tog člana, rešenje o otkazu je ništavo ako je na dan njegovog donošenja poslodavcu bilo poznato postojanje okolnosti iz stava prvog tog člana, ili ako zaposleni u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa obavesti poslodavca o postojanju navedenih okolnosti.
Tuženi u vreme donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu nije znao za tužiljinu trudnoću. U to vreme tužilja je biološki bila trudna. Starost trudnoće iznosila je sedam dana i tužilja za nju tada nije mogla znati, pa tu činjenicu nije ni mogla saopštiti tuženom. Nižestepeni sudovi su, ocenom izvedneih dokaza koje je tužilja predložila, utvrdili da ona prilikom prijema rešenja o otkazu ugovora o radu ni jednom od saslušanih svedoka nije rekla da je trudna. Tužilja je za trudnoću saznala tokom aprila 2012. godine, zbog kašnjenja ciklusa, a trudnoća je potvrđena ultrazvučnim pregledom obavljenim 12.04.2012. godine. Međutim, po saznanju za trudnoću, pa do isteka roka od 30 dana iz član 187. stav 3. Zakona o radu, tužilja nije obavestila tuženog o toj činjenici.
Iz ovih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.
Troškovi tužene za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je zahtev tužene za naknadu troškova odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
