U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Katarina M. Vulović iz ..., protiv tuženog Medicinskog fakulteta – Univerziteta u ..., čiji je punomoćnik advokat Branislav Todorović iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3155/14 od 07.04.2015. godine, u sednici održanoj 30.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3155/14 od 07.04.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 2692/13 od 18.03.2014. godine, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno je rešenje dekana tuženog br. ... od 25.01.2011. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu kao nezakonito i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad (I). Tuženi je obavezan i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 213.250,00 dinara (II).

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3155/14 od 07.04.2015. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje dekana tuženog br. ... od 25.01.2011. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu i obaveže tuženi da tužioca vrati na rad (1), a tužilac je obavezan da tuženom isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 84.000,00 dinara (2).

Protiv pravnosnažne drugostepene presudetužilacje blagovremeno izjavio reviziju zbogpogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) i utvrdio da jerevizija tužiocaneosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tač.2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženim 22.02.2000. godine zaključio ugovor o radu, kojim je zasnovao radni odnos na određeno vreme u trajanju od pet godina počev od 21.02.2000. godine na poslovima nastavnika u zvanju docenta za užu naučnu oblast .... Novim ugovorom o radu zaključenim između stranaka 01.09.2003. godine konstatovano je da je tužilac prvi put zasnovao radni odnos 08.12.1983. godine u zvanju asistenta – pripravnika za nastavni predmet ..., a u zvanju docenta prvi put zasnovao radni odnos 21.02.2000. godine. Ugovor o radu sadrži odredbu da njegovim potpisivanjem prestaje da važi raniji ugovor o radu iz 2000. godine, ali u njemu nije utvrđeno vreme na koje je ugovor zaključen. Rešenjem dekana od 25.01.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 22.02.2000. godine. Naknadno donetim zaključkom 15.07.2011. godine, u toku ove parnice tuženi je izvršio ispravku otkaznog rešenja (otklanjanjem greške nastale u kucanju) navođenjem tačnog datuma ugovora o radu zaključenog 01.09.2003. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu i za vraćanje tužioca na rad. Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepena presuda u datoj činjeničnoj i pravnoj situaciji zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, pa ju je preinačio i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Neosnovano se navodima i razlozima tužiočeve revizije pobija pravilnost drugostepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Pravilno je pravno stanovište drugostepenog suda da je radni odnos tužioca u zvanju docenta prestao istekom vremenskog perioda od pet godina na koji je zasnovan ugovorom o radu iz 2003. godine, prema Zakonu o univerzitetu („Službeni glasnik RS“ br. 21/2002), koji je važio u vreme zaključenja tog ugovora, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto po proteku tog vremena deklarativnog karaktera i zakonito. Prilikom ovakvog zaključivanja taj sud je pravilno imao u vidu pravnu prirodu odredaba člana 79. stav 1. i člana 80. stav 2. navedenog zakona o trajanju izbornog perioda i radnog odnosa nastavnika univerziteta, koji nije redovni profesor, kao i odnos Zakona o univerzitetu kao posebnog zakona i tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/2001 i 73/2001), kao opšteg zakona. Tumačenjem prava u njegovoj primeni na konkretan slučaj drugostepeni sud je pravilno pošao od primata posebnog zakona nad opštim.

Prema odredbi člana 79. stav 1. ranije važećeg Zakona o univerzitetu nastavnik na fakultetu (osim redovnog profesora) bira se na period od pet godina, a saradnik na četiri godine. Sa ovom odredbom povezana je i odredba člana 80. stav 2. istog zakona, prema kojoj nastavnik (osim redovnog profesora) i saradnik zasnivaju radni odnos na određeno vreme. Izbor kandidata u zvanje nastavnika i saradnika je u autonomnoj nadležnosti izbornog veća fakulteta prema odredbi člana 86. stav 1. istog zakona.

Odgovarajuće odredbe iste sadržine i pravnog dejstva nalaze se i u Zakonu o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“ br. 76/2005 sa izmenama i dopunama), koji je važio u vreme nastanka predmeta spora i donošenja pobijanog rešenja o otkazu. Prema odredbi člana 63. st. 1. i 2. ovog zakona zvanje docent ima nastavnik visokoškolske ustanove koji može da izvodi nastavu na svim vrstama studija. Odredbom člana 65. stav 4. u vezi st. 1. i 2. istog zakona, lice izabrano u zvanje docenta (od strane univerziteta, po predlogu fakulteta na osnovu raspisanog konkursa) stiče zvanje i zasniva radni odnos na period od pet godina. Sa licem izabranim u zvanje nastavnika ugovor o radu zaključuje organ poslovođenja visokoškolske ustanove(dekan fakulteta), a način i postupak zasnivanja radnog odnosa i sticanje zvanja nastavnika uređuju se opštim aktom samostalne visokoškolske ustanove (stavovi 6. i 7. člana 65. zakona).

Radnopravni status nastavnika fakulteta regulisan je posebnim zakonom – ranije važećim Zakonom o univerzitetu odnosno sada važećim Zakonom o visokom obrazovanju. Iako je odredbom člana 74. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju (za razliku od ranijeg Zakona o univerzitetu), propisano da se u pogledu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih u visokoškolskoj ustanovi primenjuje zakon kojim se uređuje rad ako ovim zakonom nije drukčije uređeno, na radnopravni status tužioca ne može se primeniti pravilo iz odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu o prerastanju radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kao ni pravilo iz člana 31. stav 2. istog zakona o fikciji zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, kada u ugovoru o radu nije utvrđeno vreme na koje se on zaključuje.

Kako je Zakon o visokom obrazovanju (ranije Zakon o univerzitetu) izričito svojom prinudnom normom regulisao i ograničio trajanje izbornog zvanja docenta fakulteta i njegovog radnog odnosa na period od pet godina, nema mesta supsidijarnoj primeni navedenih pravila opšteg zakona jer se odredbe posebnog i opšteg zakona po svom pravnom dejstvu međusobno isključuju. Radni odnos tužioca kod tuženog vezan je za njegov izbor u zvanje nastavnika tuženog fakulteta u statusu docenta ili vanrednog profesora, pa kako nije izabran ni u zvanje docenta ni u zvanje redovnog profesora nisu se stekli uslovi za novo zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme posle isteka trajanja ugovora o radu, bez obzira na činjenicu što je on nastavio da radi na istom radnom mestu duže od pet godina.

Ukazivanje tužioca u reviziji da rešenje o otkazu ima konstitutivni a ne deklarativni karakter, kako je navedeno u obrazloženju pobijane presude, nema značaja na drukčije presuđenje jer ne može da otkloni dejstvo imperativne zakonske odredbe o trajanju izbornog perioda i radnog odnosa docenta kao nastavnika fakulteta. Tužilac je kao docent izabran na period od pet godina, koji je tekao od zaključenja poslednjeg ugovora o radu 01.09.2003. godine i poklopio se sa trajanjem tog ugovora u skladu sa odredbama čl. 79. stav 1. i 80. stav 2. Zakona o univerzitetu. Okolnost što je taj rok istekao još 2008. godine, a tužilac nastavio da radi kod tuženog u istom zvanju do donošenja rešenja o otkazu i prestanku radnog odnosa 25.01.2011. godine, nije mogla da dovede do prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. U tom smislu je ispravan zaključak drugostepenog suda da je rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu deklarativno jer je istekom petogodišnjeg perioda bez ponovnog izbora u zvanje docenta protekao i rok trajanja ugovora o radu na određeno vreme (iste dužine) po sili zakona. Na mogućnost produženja i preobražaja u radni odnos na neodređeno vreme ne utiče volja tuženog kao poslodavca ili njegov eventualni sporazum sa tuženim kao zaposlenim, pa ni nastavljanje tužiočevog faktičkog rada kod tuženog. Imperativna norma posebnog zakona isključuje primenu opšteg Zakona o radu.

Tužiocu je zakonito prestao radni odnos na određeno vreme donošenjem pobijanog rešenja na osnovu člana 175. tačka 1. Zakona o radu, istekom roka na koji je zasnovan radni odnos. Kako tužilac nije na raspisanom konkursu izabran u zvanje vanrednog profesora, niti ponovo u zvanje docenta, nisu se ispunili uslovi za novo zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme, bez obzira na nastavak tužiočevog rada kod tuženog i posle isteka zakonskog roka trajanja ugovora o radu. Izbor i sticanje zvanja nastavnika fakulteta (docenta ili vanrednog profesora) uslovljava postojanje i trajanje njegovog radnog odnosa u tom svojstvu na određeno vreme, ali i opstanak radnog odnosa kod tuženog na bilo kojim drugim poslovima koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Radni odnos u zvanju saradnika takođe zavisi od izbora u to zvanje, a tužilac nije dostavio dokaz o postojanju tog uslova.

Neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 17. stav 2, člana 19. stav 1. tačka 6. i člana 23. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme zaključenja ugovora o radu od 01.09.2003. godine jer je odredbama tada važećeg posebnog Zakona o univerzitetu bila isključena supsidijarna primena odredaba ovog zakona. Taj ugovor o radu, bez obzira na nedostatak odredbe o vremenu trajanja radnog odnosa, nije mogao da protivno imperativnim odredbama posebnog Zakona o univerzitetu bude pravni osnov za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Iz već navedenih razloga nije moguća ni primena odredbe člana 23. stav 4. ranijeg Zakona o radu.

Drugi navodi revizije nisu posebno komentarisani jer su već bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda u razlozima pobijane presude, kojom su cenjeni zahtevi i navodi stranaka u postupku i žalbeni navodi, a ne radi se o revizijskim razlozima od značaja za drukčije presuđenje.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Tužiocu ne pripada ni naknada troškova revizijskog postupka, s obzirom na odluku o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 153. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić