Presudom Apelacionog u Novim Sadu Gž1 2959/19 od 13.01.2020. godine, delimično je preinačena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužilje da se poništi rešenje o udaljenju zaposlene sa rada broj .. od 05.12.2017. godine, dok je u preostalom žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu od 26.09.2014. godine, za obavljanje poslova mlađi savetnik za klijente – stanovništvo ..., a na osnovu Aneksa ugovora o radu od 21.03.2017. godine, počev od 01.04.2017. godine, raspoređena je na mesto direktora poslovnice ... . Osporenim rešenjem broj .. od 15.12.2017. godine, tuženi je tužilji na osnovu člana 179. stav 2. tačka 2, člana 179. stav 2. tačka 5, člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu i člana 29. stav 3. tačka 2, člana 29. stav 3. tačka 5, člana 29. stav 4. tačka 7, člana 35. stav 1. tačka 4. i člana 35. stav 1. tačka 27. Pravilnika o radu tuženog, otkazao ugovor o radu sa svim pripadajućim aneksima. Tužilji je stavljeno na teret da je bila u bliskim ličnim odnosima, odnosno u emotivnoj vezi sa BB, takođe zaposlenim kod tuženog, kome je bila nadređena, a da tu činjenicu nije prijavila poslodavcu, što je bila u obavezi na osnovu opšteg akta poslodavca čije postojanje i sadržina su joj bili poznati, a što je moglo imati negativnu posledicu kako na poslovanje tuženog kao poslodavca tako i na ostale zaposlene. Pre otkaza ugovora o radu tužilji je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 05.12.2017. godine, na koje su se tužilja i njen punomoćnik izjasnili, a tuženi je tužilju rešenjem od 05.12.2017. godine udaljio sa rada. Iz obrazloženja osporenih rešenja o otkazu ugovora o radu i o udaljenju tužilje sa rada, te upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu proizlazi da je tuženi za postojanje emotivne veze tužilje i BB saznao kada su mu sa tužiljinog službenog telefona poslate tužiljine privatne fotografije. Iz iskaza tužilje i BB saslušanih u postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su se oni družili i van radnog mesta tako što su nekoliko puta bili u gradu na kafi i nekoliko puta u stanu tužilje kada su i nastale fotografije za koje je tužilja navela da ih je tuženom sa njenog telefona prosledio njen bivši partner takođe zaposlen kod tuženog. Rešenjem Inspektora rada Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Inspektorata za rad, Odeljenja inspekcije rada Južnobačkog upravnog okruga sa sedištem u Novom Sadu od 29.03.2018. godine odloženo je izvršenje osporenog rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji broj .. od 15.12.2017. godine. Tuženi je tužilju nakon toga, dana 03.05.2018. godine, pozvao da se u roku od 8 dana odazove radi dogovora o vraćanju na rad, na koji poziv je tužilja odgovorila 14.05.2018. godine, tako što se izjasnila da nije zainteresovana da nastavi rad kod tuženog, između ostalog i jer je zasnovala radni odnos kod drugog poslodavca. Veštačenjem je utvrđena visina izgubljene zarade od dana prestanka radnog odnosa do dana novog zaposlenja, kao i razlika između isplaćene i pripadajuće zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu osnovan. Ovo stoga što tuženi nije dokazao postojanje povrede radne obaveze odnosno nepoštovanje radne discipline od strane tužilje, odnosno nije dokazao postojanje bliskog ličnog odnosa između tužilje i BB kome je bila nadređena, u smislu tačke 1.5 Etičkog kodeksa tuženog i Kodeksa profesionalne bankarske prakse, a koji odnos bi predstavljao sukob interesa koji može imati negativnu posledicu kako na poslovanje tuženog kao poslodavca tako i na ostale zaposlene da bi tužilja imala obavezu da tu činjenicu prijavi tuženom.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 54/09), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to: ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja (tačka 2); ako učini drugu povredu radne obaveza utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5). Prema stavu 3. tačka 8. istog člana zakona, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Isti razlozi za otkaz ugovora o radu predviđeni su i odredbama člana 29. stav 3. tačka 2, člana 29. stav 3. tačka 5, člana 29. stav 4. tačka 7. Pravilnika tuženog od 04.09.2017. godine, važećeg u spornom periodu. Prema odredbi člana 35. istog pravilnika, pored povreda radnih obaveza navedenih u članu 29. ovog pravilnika, povredu radne obaveze predstavlja i: nepridržavanje pravila i principa Etičkog kodeksa i kodeksa profesionalne bankarske prakse, definisanih Politikom usklađenosti poslovanja (tačka 4); neprijavljivanje ličnih i porodičnih interesa ovlašćenom licu Banke u slučaju kada ti interesi postoje.

Etički kodeks tuženog i Kodeks profesionalne bankarske etike, važeći u spornom periodu, kojima je u tački 1.5 propisano da srodnici i lica koja imaju blizak lični odnos ne mogu raditi na radnim mestima gde postoji potencijalni sukob interesa (na primer, kada jedno radno mesto kontroliše drugo, ukoliko su radna mesta povezana direktnim linijama izveštavanja ili jedno radno mesto ima ovlašćenje da utiče na bilo koji uslov u vezi sa radnim odnosom lica na drugom radnom mestu) osim kada je takva situacija prijavljena u skladu sa ovom Politikom, ne sadrže pojašnjenje – značenje izraza „blizak lični odnos“.

Polazeći od citiranih propisa i utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasaconog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da je rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu nezakonito, te kada su obavezali tuženog da tužilji naknadi štetu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i da za tužilju uplati pripadajuće doprinose.

Povreda radnih obaveza utvrđena zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, identifikuje se prema načinu, mestu i vremenu izvršenja. Način izvršenja se određuje prema radnji povrede, ona se može ogledati u činjenju ili nečinjenju. Rešenje o otkazu ugovora o radu treba da sadrži način izvršenja povrede radne obaveze, da bi se iz rešenja na nesumnjiv način moglo utvrditi da li je zaposleni učinio povredu radne obaveze, što proizlazi iz člana 185. stav 1. Zakona o radu, prema kojoj se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. Dakle, činjenje ili nečinjenje koje predstavlja povredu radne obaveze mora da bude opisano, odnosno zaposlenom mora da bude stavljena na teret konkretna radnja ili njeno propuštanje, određeno u vremenu i prostoru, da bi se zakonitost otkaza mogla ceniti u radnom sporu.

Rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, ne sadrži konkretne radnje povrede radne obaveze, već je u njemu samo navedeno da se tužilji stavlja na teret da da je bila u bliskim ličnim odnosima, odnosno u emotivnoj vezi sa BB, takođe zaposlenim kod tuženog, kome je bila nadređena, a da tu činjenicu nije prijavila poslodavcu, što je bila u obavezi na osnovu opšteg akta poslodavca čije postojanje i sadržina su joj bili poznati, a što je moglo imati negativnu posledicu kako na poslovanje tuženog kao poslodavca tako i na ostale zaposlene. Pored toga tuženi nije dokazao postojanje emotivne veze između tužilje i BB, a iz njihovih iskaza datih u postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su se oni družili i van radnog mesta tako što su nekoliko puta bili u gradu na kafi i nekoliko puta u stanu tužilje kada su i nastale fotografije za koje je tužilja navela da ih je tuženom sa njenog telefona prosledio njen bivši partner, takođe zaposlen kod tuženog. Pritom Etički kodeks tuženog i Kodeks profesionalne bankarske etike ne sadrže pojašnjenje – značenje izraza „blizak lični odnos“.

Prema tome, nije utvrđeno da je tužilja učinila povrede radne obaveze i radne discipline koje su joj osporenim rešenjem stavljene na teret, niti je u osporenom rešenju naveden način izvršenja te povrede, zbog čega je pravilna ocena nižestepenih sudova da je tužilji nezakonito prestao radni odnos.

Kako je usvojen tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu to je pravilna i odluka da joj tuženi isplati naknadu štete i to u visini izgubljene zarade za sporni period i razlika naknade zarade za vreme udaljenja, te da joj uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, kao i da joj naknadi štetu umesto reintegracije primenom člana 191. st. 2. i 4. Zakona o radu. Dakle, ova obaveza (obligacija) proizlazi iz Zakona o radu i posledica je donošenja nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, pa su neosnovani suprotni navodi revizije. Visina štete je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, na koji parnične stranke nisu imale primedbe, a tužbeni zahtev je opredeljen u skladu sa tim nalazom.

Neosnovani su navodi revizije da tužiljino pravo na naknadu štete umesto reintegracije isključuje pravo na isplatu izgubljenih zarada. Naime, reč je o dve vrste štete. U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenog vrati na rad samo ukoliko to zaposleni zahteva, a ukoliko to nije zahtev zaposlenog, on u sudskom postupku može tražiti naknadu štete u visini od najviše 18 zarada koje bi ostvario da je radio, što predstavlja poseban vid štete, kao supstituciju umesto vraćanja na rad. Međutim, naknada štete u visini izgubljene zarade, predviđena članom 191. stav 2. Zakona o radu, predstavlja nužnu pravnu posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa, koju je poslodavac dužan naknaditi zaposlenom, nezavisno od zahteva zaposlenog da se vrati na rad i koja se ne isključuje u slučaju da takvog zahteva nema u sudskom postupku (zahteva za vraćanje na rad). Zbog toga naknada štete umesto vraćanja na rad iz člana 191. stav 4. Zakona i naknada štete u visini izgubljene zarade iz stava 2. istog člana, predstavljaju dva različita vida štete na koja zaposleni ima pravo.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke je doneta primenom člana 163. stav 2. u vezi člana 153. ZPP, imajući u vidu neuspeh revidenta u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić