Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3047/24 od 07.10.2024. godine, stavom prvim izreke, i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 25/24 od 08.03.2024. godine, u stavovima prvom, drugom, trećem i petom izreke, a žalbu tuženog odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitne povrede iz odredbe člana 374.stav 1.istog Zakona, na koju tužena neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je, sa pravnim prethodnikom tužene 24.07.2015. godine, zaključila ugovor o radu br. ../15 kojim je raspoređena na radno mesto ''menadžer platnog prometa'', za koje je zahtevana visoka stručna sprema VII stepen. Aneksom br. 1 Ugovora o radu, tužilji je promenjeno radno mesto, pa je raspoređena na poslove ''ekspert za domaći platni promet'' u Službi platnog prometa. Potom je 15.05.2018. godine zaključen aneks br. 2. Ugovora o radu, kojim je tužilja raspoređena na radno mesto ''ekspert za domaći platni promet'', u Službi podrške poslovanju i platnom prometu. Konačno, 10.12.2018. godine, zaključen je aneks br. 3 Ugovora o radu kojim je tužilja raspoređena na poslove ''ekspert za devizni platni promet'' Službe podrške poslovanju i platnog prometa. Izvršni odbor ''Telenor banke'' a.d. Beograd je, na sednici održanoj 06.05.2019. godine, doneo Odluku zavedenu pod br. 62/19, kojim je usvojen Pravilnik o sistematizaciji i organizaciji poslova ''Telenor banke'' a.d., tako što je Odluka stupila na snagu danom njenog donošenja, pa je na osnovu te Odluke prestao da važi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta ''Telenor banke'' a.d. Beograd br. 270/18 od 24.18.2018. godine. Na osnovu ove Odluke, u Pravilniku o sistematizaciji i organizaciji poslova od 06.05.2019. godine u Sektoru operacije, Služba podrške poslovanju i platnog prometa, ukinuto je radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena ''ekspert za devizni platni promet'', a ostala radna mesta u toj službi su ostala nepromenjena. Potom je pravni prethodnik tužene doneo odluku o proglašenju viška zaposlenih br. 166/140/19 od 20.05.2019. godine, u kojoj je navedeno da će usled ekonomskih i organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom jednog zaposlenog u društvu i to AA, VSS 48 godina, staž osiguranja kod poslodavca tri godine, ekspert za devizni platni promet. Tužilja je proglašena viškom zaposlenih zbog potrebe za efikasnim obavljanjem i racionalizacijom poslovnih aktivnosti, a samim tim i za drugačijom internom organizacijom kod poslodavca, te organizacionim promenama koje za posledicu imaju prestanak potrebe za radom izvršioca koji je određen kao višak, usled prestanka potrebe za obavljanjem poslova ''ekspert za devizni platni promet'' u okviru organizacione jedinice, Služba podrške poslovanju i platnog prometa, za koje je procenjeno da su ekonomski neisplativi i organizaciono suvišni. Pošto broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba ne prelazi 10% zaposlenih na neodređeno vreme u okviru periodu od 30 dana, odnosno ne prelazi 20% zaposlenih na neodređeno vreme u okviru perioda od 90 dana na osnovu odredbe člana 153. Zakona o radu i tačke 15.6.1. Kolektivnog ugovora, ne postoji obaveza donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih. Tužilji, kao zaposlenoj nije bilo moguće rešiti socijalno-ekonomski položaj primenom mera iz člana 155. Zakona o radu, zbog čega joj je otkazan ugovor o radu, u smislu odredbe člana 179. stav 5.tačka 1. Zakona o radu, uz isplatu otpremnine, u skladu sa članom 158.-160.istog Zakona i tačkom 15.6.2. Kolektivnog ugovora. Nakon donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, tužena je zaključila Ugovor o radu sa sledećim radnicima: BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE i ŽŽ.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji poništili, kao nezakonito, a tuženu obavezali da tužilju vrati na rad, primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1., u vezi člana 182. i 191. stav 1. Zakona o radu, nalazeći da se u konkretnom slučaju radi o zloupotrebi prava od strane tužene koji je tužilju rasporedio na poslove radnog mesta ''ekspert za devizni platni promet'' 10.12.2018. godine, koje radno mesto je ukinuto novom sistematizacijom usvojenom nakon pet meseci, na koji način je tužena svesno rasporedila tužilju na poslove radnog mesta za koji nije postojala stvarna potreba, već da bi imao osnova da je proglasi za tehnološki višak. Takođe, po oceni nižestepenih sudova, tužena je u istom periodu imala konstatnu potrebu za zapošljavanjem novih lica, tako što su zaključeni ugovor o radu sa novim zaposlenima na poslovima koje je tužena imala mogućnost da ponudi tužilji, a radi se o ugovorima o radu koji su zaključivani u julu, avgustu i septembru mesecu 2019. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla i dođe do smanjenja obima posla. Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. istog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa odredbom člana 158. stav 1. istog Zakona.

Na osnovu odredbe člana 182. stav 1. Zakona o radu propisano je, da ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. stav 5. tačka 1. tog zakona (što je ovde slučaj), poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, osim u slučaju iz člana 102. stav 2. ovog Zakona (stav 1.).

U konkretnom slučaju, tužilja je, aneksom br. 3 Ugovora o radu, raspoređena na radno mesto ''ekspert za domaći platni promet'', počev od 10.12.2018. godine, koje je ukinuto Pravilnikom o sistematizaciji i organizaciji poslova ''Telenor banke'' a.d. Beograd (pravni prethodnik tužene), usvojenim na osnovu odluke Izvršnog odbora ''Telenor banke'' a.d. Beograd, u sednici održanoj 06.05.2019. godine. Tužilja je proglašena viškom zaposlenih zbog potrebe za efikasnim obavljanjem i racionalizacijom poslovnih aktivnosti, a samim tim i za drugačijom internom organizacijom kod poslodavca, te organizacionim promenama koje za posledicu imaju prestanak potrebe za njenim radom, kao radom izvršioca koji je određen kao višak, usled prestanka potrebe za obavljanjem poslova ''ekspert za devizni platni promet'' u okviru organizacione jedinice, Služba podrške poslovanju i platnog prometa, za koje je procenjeno da su ekonomski neisplativi i organizaciono suvišni. Pravni prethodnik tužene nije bio u mogućnosti da reši socijalno ekonomski položaj tužilje, primenom mera iz člana 155. Zakona o radu, kako je navedeno u obrazloženju pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji br. ../19 od 13.06.2019. godine. Pre otkaza ugovora o radu tužilji je isplaćena otpremnina.

U postupku ocene zakonitosti rešenja poslodavca o prestaniu radnog odnosa zaposlenom, sud ceni da li je poslodavac sproveo zakonom propisani postupak, ali ne i opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomskih mera poslodavca i s tim u vezi, razloge za ukidanje nekog radnog mesta. Nižestepeni sudovi su zaključili da je to što je tužilja, pet meseci pre usvajanja novog Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova br. 62/19 od 06.05.2019. godine, raspoređena na poslove koji su tim Pravilnikom ukinuti, predstavlja zloupotrebu prava poslodavc koje ne može da uživa sudsku zaštitu. Međutim, takav zaključak nižestepenih sudova je nerazumljiv, imajući u vidu da je premeštaj na te poslove izvršen na icijativu tužilje, na osnovu internog konkursa na koji se ona sama prijavila, jer je na tom radnom mestu ostvarivala višu zaradu u odnosu na zaradu radnog mesta na koje je prethodno bila raspoređena. Dalje, nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi imao mogućnost da tužilju rasporedi na drugo radno mesto jer je, nakon donošenja pobijanog rešenja kojim je tužilji otkazao ugovor o radu, tuženi zaposlio više lica u julu, avgustu i septembru 2019. godine na poslove koje je, kao poslodavac, najpre morao da ponudi tužilji. Međutim, nižestepeni sudovi nisu utvrdili da li se radi o zaposlenju drugih lica na iste poslove koje je tužilja obavljala, u smislu odredbe člana 182. stav 1. Zakona o radu, ili to nije slučaj. To što je tužena, u periodu kada je tužilji otkazan ugovor o radu, ''imala konstantnu potrebu za zapošljavanjem novih lica, pa je zaključivala ugovor o radu sa novim zaposlenima'', kako zaključuje drugostepeni sud, ne znači da se radi o poslovima koje je tužilja imala mogućnost da obavlja, na osnovu njene stručne spreme, znanja i sposobnosti, pošto te činjenice nisu utvrđivane.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud, postupajući po nalozima iz ovog rešenja, činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrdi kako bi potom imao mogućnost da, pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenom zahtevu tužilje, donese pravilnu odluku. Pri odlučivanju o troškovima parničnog postupka potrebno je da ima u vidu da se ne radi o tužbenom zahtevu u smislu ocene njegove osnovanosti ili neosnovanosti, već da sud, jednom odlukom, odlučuje ko snosi troškove postupka i u kom iznosu.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković