Ispitujuići pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ovog ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, materijalno pravo je pravilno primenjeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je obavljao poslove dostavljača u Opštinskom organu za prekršaje u Podujevu. Rešenjem Prekršajnog suda u Kosovskoj Mitrovici od 16.02.2010. godine kao privremeno neraspoređenog, preuzeo ga je Prekršajni sud u Kosovskoj Mitrovici do donošenja Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Prekršajnom sudu u Kosovskoj Mitrovici kada će konačno biti odlučeno o njegovom radno-pravnom statusu. Taj Pravilnik donet je 09.09.2010. godine i njime je određeno da je za poslove dostavljača sistematizovano četiri izvršilačka mesta. Rešenjem v.f. predsednika Prekršajnog suda u Kosovskoj Mitrovici od 01.10.2010. godine tužiocu je kao nemešteniku IV vrste na radnom mestu dostvljača otkazan ugovor o radu br. 54/06 od 29.12.2006. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom, te je tačkom 2. istog rešenja utvrđeno da zaposleni ima pravo na otpremninu u skladu sa članom 50. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika koja će biti isplaćena do 31.12.2010. godine, dok je tačkom 3. utvrđeno da je zaposlenom prestao radni odnos 01.10.2010. godine. Ovo rešenje tužilac je primio 04.11.2010. godine. Sporazum o isplati otpremnine od 01.10.2010. godine tužilac nije potpisao a otpremnina tužiocu nije isplaćena pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, niti je u tom sporazumu naveden iznos na ime otpremnine koja pripada tužiocu. Tužena je nakon dva meseca od prestanka radnog odnosa 30.12.2010. godine na tekući račun tužioca uplatila iznos od 231.903,00 dinara, ali o uplati nije obavestila tužioca niti o kakvoj se uplati radi. Tužilac je saznao da mu je otpremnina uplaćena u toku parnice i onda je podigao novac sa računa. Tuženi je doneo još jedno rešenje o otkazu ugovara o radu tužioca i to isto u pogledu broja, datuma donošenja rešenja i u pogledu sadržine, samo što je ovim drugim rešenjem utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos 30.09.2010. godine. To drugo rešenje je tužilac primio 19.11.2010. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužiocu otkaz dat nezakonito, jer mu pre otkaza ugovora o radu, kao ni pre prijema rešenja o prestanku radnog odnosa, nije isplaćena otpremnina, saglasno članu 158. stav 1. Zakona o radu. Činjenica postojanja sporazuma o isplati otpremnine nije od uticaja, s`obzirom da taj sporazum nije primio. Nižestepeni sudovi nisu usvojili deo tužbenog zahteva tužioca za vraćanje na poslove koje je obavljao pre donošenja nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, s`obzirom na to da je tužilac pre donošenja nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu bio neraspoređeno lice.

Prema odredbi člana 158. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09), poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. ovog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Navedena zakonska odredba je imperativne prirode i njena primena ne zavisi od volje poslodavca ili zaposlenog. Obaveza poslodavca da pre nameravanog otkaza zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu predstavlja uslov za zakonitost otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9. Zakona o radu. Ova obaveza poslodavca je istovremeno i neotuđivo Ustavom zajemčeno pravo zaposlenog za slučaj prestanka radnog odnosa zbog prestanka potrebe za njegovim radom.

U konkretnom slučaju tužiocu je prestao radni odnos 01.10.2010. godine, dok mu je otpremnina isplaćena 30.12.2010. godine - posle dva meseca od prestanka radnog odnosa. Zato je zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu osnovan i pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su usvojili delimično njegov zahtev. Takođe, pravilno je zaključio drugostepeni sud da postoje dva rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu sa istim brojem, datumom i sadržinom, samo što se razlikuju u momentu prestanka radnog odnosa. Po jednom radni odnos je prestao 01.10.2010. godine, a po drugom 30.09.2010. godine, što isto čini rešenje nezakonitim.

Neosnovan je revizijski navod da rešenje o otkazu ne može biti nezakonito jer je tužilac primio otpremninu pre podnete tužbe, a u rešenju o otkazu je utvrđeno da će otpremnina biti isplaćena 31.12.2010. godine kako je i izvršeno. Naime, kada je zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplata otpremnine izvršena posle datuma označenog kao momenat prestanka radnog odnosa po ovom osnovu, rešenje o prestanku radnog odnosa je nezakonito, osim u slučaju ako je naknada isplate otpremnine izvršena zbog greške u obračunu zarade, ako je isplata izvršena kasnije - kao rezultat sporazuma između poslodavca i zaposlenog ili ako je zaposleni primio otpremninu pre podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa. Namena otpremnine je da se zaposlenom obezbedi finansijska podrška u periodu između prestanka jednog i početka drugog radnog odnosa. Zato je bitno da se tužiocu isplati otpremnina pre prestanka radnog odnosa. U konkretnom slučaju, tuženi nije dokazao da je tužilac primio otpremninu pre podnošenja tužbe. Tuženi nije izvestio tužioca o uplati otpremnine na njegov račun pa je tužilac za nju saznao tek u toku parnice i onda podigao novac sa računa.

Na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.