Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je našao da nema uslova da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

Prema razlozima pobijane drugostepene presude, tužiocu je dosuđena razlika između utvrđene visine naknade troškova za ishranu u toku rada, predviđene kolektivnim ugovorom tuženog, i naknade koja mu je po tom osnovu isplaćena u utuženom periodu. Utvrđeno je da ugovorena visina naknade predstavlja neto iznos naknade, koji se kao takav ima u celosti isplatiti tužiocu.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana pobijana drugostepena presuda, Vrhovni sud je stanovišta da nema osnova da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog o navedenom pravnom pitanju. Zaposleni u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, a visina troškova mora biti izražena u novcu. Bez obzira na ustanovljen bruto princip zarade, koja u skladu sa odredbom člana 105. Zakona o radu u sebi sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, pojedinačne odredbe kolektivnih ugovora i ugovora o radu tumače se onako kako su definisane, odnosno onako kako glase. Bruto princip zarade podrazumeva da zarada u sebi sadrži poreze i doprinose, pri čemu se u ugovoru o radu i drugim relevantnim aktima uvek navodi i neto iznos zarade. U situaciji kada se u aktima poslodavca ne navede konkretan novčani iznos koji se po određenom osnovu ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenih zaključiti da je reč o ugovorenom bruto iznosu.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni sud nalazi da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, kao ni za ujednačavanjem sudske prakse.

Nisu ispunjeni ni drugi uslovi koje odredba člana 404. stav 1. ZPP predviđa kao preduslov za dozvoljenost odlučivanja o posebnoj reviziji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog, u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud utvrdio je da je revizija tuženog nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 14.06.2022. godine. Vrednost predmeta spora je 8.901,23 dinara. Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijenog dela presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus, sledi da je revizija tuženog nedozvoljena.

U skladu sa iznetim Vrhovni sud odbacio je reviziju tuženog kao nedozvoljenu, kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković