Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloje Tomić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno popravni zavod za maloletnike u Valjevu, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu, radi ponavljanja postupka, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 801/19 od 15.03.2019. godine, u sednici održanoj 09.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1 801/19 od 15.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 801/19 od 15.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan predlog tužioca od 02.02.2017. godine za ponavljanje postupka pravnosnažno završenog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4507/11 od 17.04.2012. godine. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po predlogu za ponavljanje.

Protiv rešenja drugostepenog suda tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba paničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 412. u vezi sa članom 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima, presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 145/11 od 25.08.2011. godine stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete manje isplaćene zarade za period od 01.01.2007. godine do 14.01.2011. godine isplati ukupno 414.620,82 dinara u mesečnim iznosima i sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim obavezana je tužena da tužiocu izvrši uplatu doprinosa i poreza nadležnim fondovima PIO, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, koji se po zakonu plaćaju iz zarade za obavezno socijalno osiguranje za period od 01.01.2007. godine do 14.01.2011. godine. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka od 83.680,00 dinara. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4507/11 od 17.04.2012. godine preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev tužioca u celosti, čime je postupak pravosnažno završen.

Tužilac je 02.02.2017. godine podneo predlog za ponavljanje postupka iz razloga predviđenih članom 422. tačka 9. i 11 ZPP (pogrešno se pozivajući na član 426. tačka 10 ZPP), navodeći da je sredinom januara 2017. godine saznao za odluku Ustavnog suda Už 8442/2013 od 13.01.2016. godine, kojom je usvojena Ustavna žalba BB, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5335/13 od 19.09.2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5566/11 od 10.05.2013. godine i utvrđeno da je podnositeljki Ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčenu članom 36. stav 1. Ustava RS, a da se podnositeljka ustavne žalbe nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i tužilac. Naveo je i da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2533/15 od 02.12.2016. godine, kojom je odlučivano o istovetnoj činjenično-pravnoj stvari doneta različita odluka u odnosu na presudu

Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4507/11 od 17.04.2012. godine, za koju je tužilac podeno predlog za ponavljanje postupka. Tužilac smatra da je reč o novoj činjenici, na osnovu koje bi za tužioca bila doneta povoljnija odluka da je ta činjenica bila upotrebljena u ranijem postupku. Iz ovih razloga, tužilac je predložio da se dozvoli ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Na osnovu utvrđenih činjenica nižestepeni sud je odbio predlog za ponavljanje postupka primenom člana 422. tačka 9. i 11. ZPP, nalazeći da razlozi za ponavljanje postupka nisu osnovani.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna je odluka nižestepenog suda kojom je odbijen predlog za ponavljanje postupka, jer nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka.

Predlog za ponavljanje postupka je vanredni pravni lek koji se podnosi protiv pravnosnažne odluke, čija je svrha otklanjanje određenih nedostataka u pogledu činjeničnog utvrđenja na kome je zasnovana odluka koja se predlogom pobija, kao i najtežih povreda odredaba parničnog postupka. Ovaj pravni lek ima za cilj da se u postupku koji je pokrenut predlogom, posle nastupanja pravnosnažnosti, nepravilna odnosno nezakonita sudska odluka ukine, da se ponovo rasprave sporna pitanja i donese pravilna i zakonita odluka.

Odredbom člana 422. tačka 9. ZPP propisano je da se postupak koji je pravosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku, tačkom 11. istog člana, propisano je da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen, može ponoviti po predlogu stranke, ako je u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a članom 423. stav 2. istog zakona, propisano je da u tom slučaju ponavljanje postupka može se dozvoliti samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla te okolnosti da iznese pre nego što je raniji postupak završen pravnosnažnom sudskom odlukom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, razlozi koje tužilac navodi ne mogu da budu osnov za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka. Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2533/15 od 02.12.2016. godine, u vezi spora po tužbi tužilaca protiv Republike Srbije, u kojoj je reč o sličnom činjeničnom i pravnom odnosu, ne predstavlja novu činjenicu, niti novi dokaz u smislu člana 422. tačka 9. ZPP, koji bi mogao voditi ponavljanju pravnosnažno okončanog postupka. Naime, potrebno je da je reč o novim činjenicama ili novim dokazima za koje stranka nije znala do donošenja pravnosnažne sudske odluke, ali su te činjenice i dokazi postojali, samo nisu bili poznati stranci, pa ih nije mogla upotrebiti, što znači da oba uslova moraju da budu kumulativno ispunjena, što u ovoj situaciji nije slučaj. Osim toga, zauzimanje drugačijeg pravnog stanovišta o spornom pitanju u prvostepenoj, odnosno drugostepenoj odluci koja je doneta posle pravnosnažno završenog postupka ne predstavlja novu činjenicu na osnovu koje bi se moglo tražiti ponavljanje postupka, niti je ta okolnost predviđena kao razlog za ponavljanje postupka iz člana 422. ZPP. Takođe, odlukom Ustavnog suda Už 8442/2013 od 13.01.2016. godine nije utvrđena povreda ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčenih Ustavom u ovom parničnom postupku, čije ponavljanje tužilac traži, te kako u smislu citirane odredbe člana 422. tačka 11. ZPP proizilazi da odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda može biti razlog za ponavljanje postupka samo u parničnom postupku u kome je ta odluka doneta. Imajući u vidu napred navedeno, kao i činjenicu da u odnosu na tužioca nije doneta odluka Ustavnog suda, niti postoji odluka Ustavnog suda koja bi imala prošireno dejstvo u konkretnoj pravnoj stvari, niti se primenom člana 87. Zakona o Ustavnom sudu dejstvo odluka Ustavnog suda na koje se tužilac poziva može proširiti na tužioca, odnosno ista ne predstavlja razlog za ponavljanje postupka, to je pravilan je zaključak nižestepenog suda da nisu ispunjeni uslovi da se u konkretnom slučaju dozvoli ponavljanje postupka pred drugostepenim sudom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 412. stav 5. u vezi sa članom 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija
Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić