Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1123/21 od 08.10.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da na ime neisplaćenih zarada isplati tužilji za period od 01.02.2018. godine do 31.12.2020. godine 9.135,98 dinara opredeljenih prema pojedinačnim iznosima sa pripadajućom zateznom kamatom i da tužiocu za period od 01.10.2019. godine do 31.12.2020. godine 3.644,09 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21.01.2021. godine do isplate. Stavom trećim i četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji za period od 01.02.2018. godine do 31.12.2020. godine isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada 111.809,50 dinara i regresa za korišćenje godišnjeg odmora 107.719,65 dinara i tužiocu, za period od 01.10.2019. godine do 31.12.2020. godine, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada 49.070,00 dinara i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora 39.850,89 dinara, prema opredeljenim pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da za tužioce izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nadležnom Fondu i to za tužilju za period od 01.02.2018. godine do 31.12.2020. godine i za tužioca za period od 01.10.2019. godine do 31.12.2020. godine na ime iznosa iz stava drugog, trećeg i četvrtog izreke. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocima isplati na ime troškova parničnog postupka 104.268,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, oslobođeni su tužioci obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 297/22 od 07.02.2022. godine, odbijena je žalba tužene i prvostepena presuda je potvrđena u delu odluke o tužbenim zahtevima.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kom je odlučeno o pravu tužilaca na isplatu naknada za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odomora, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a kako to proizlazi iz navoda revizije. Predložila je da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u osnovnim školama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu sa tuženom i u spornom periodu, od februara 2018. zaključno sa decembrom 2020. godine, obavljala je poslove radnog mesta ... . Tužilac je u radnom odnosu sa tuženom i u spornom periodu, od oktobra 2019. zaključno sa decembrom 2020. godine, obavljao je poslove radnog mesta ... . U navedenim spornim periodima, tužiocima je obračunavana plata tako što je osnovica koju objavljuje Vlada Republike Srbije množena sa koeficijentom radnog mesta koji iznosi 6,30. Obračunata visina osnovne plate za svaki mesec spornog perioda, na taj način, bila je niža od iznosa minimalne zarade. Tužena je vršila korekciju plata tužiocima u svakom mesecu spornog perioda do minimalne zarade, ali je i pored izvršenih korekcija (doplata) tužiocima obračunata i isplaćena osnovna plata bila niža od visine minimalne zarade (jer korekcija nije pravilno izvršena). Na obračunskim listama plate tužilaca, kao posebna stavka nije iskazivana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem je utvrđeno da je, na osnovu prisustva na radu i najpovoljnijeg kriterijuma u uporedno važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, odnosno PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, dnevni iznos ishrane u toku rada 250,00 dinara i mesečni iznos regresa 1/12 mesečno od 75% prosečno isplaćene zarade po zaposlenom u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku prethodne godine. Po mišljenju sudskog veštaka, u spornim periodima, neisplaćeni topli obrok za tužilju iznosi 111.809,50 dinara, dok za tužioca 49.070,00 dinara, pri čemu je neisplaćena naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora za tužilju 107.719,65 dinara, a za tužioca 39.850,89 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilaca usvojili i tuženu obavezali da joj isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu utvrđene veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena tužiocima isplaćivala zaradu u visini nižoj od minimalne zarade, sledi da tužiocima nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tužena dužna da im tu naknadu isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, pravnom analogijom, prema kriterijumima u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za preduzeća koja se finansiraju iz budžeta, koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017... 129/2021), u odredbi člana 187. stav 3. propisuje da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana Zakona, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa Zakonom (stav 1.), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niže od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe Zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog Zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužioci su zaposleni u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njihove plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon ( Zakona o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik rS“, br. 12/2009). Dakle, na osnovu gore navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužiocima ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je, i utvrđena okolnost da je tužiocima, u spornom periodu, isplaćivana plata u iznosu nižem od minimalne zarade zbog pogrešno izvršene korekcije (doplate) plate do minimalne zarade, bez uticaja na odlučivanje.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, prema opredeljenom zahtevu, pripadaju troškovi celog postupka na ime angažovanja javnog pravobranilaštva, na osnovu odredbe člana 162. Zakona o parničnom postupku, i to 9.000,00 za sastav odgovora na tužbu, pristup na jedno održano ročište 10.500,00 dinara i za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine).

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić