Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu odluku iz stava drugog i trećeg izreke u granicama odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 - dr.zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2). ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ... u Kasarni „...“ u ... . Tužilac je dana 31.05.2018. godine zadobio povredu na radu, koja je u vreme nastanka prema stepenu oštećenja zdravlja, predstavljala tešku telesnu povredu. Zbog potrebe lečenja (terapije, pregleda i kontrole) tužilac je u periodu od 23.08. do 12.12.2018. godine dolazio svojim vozilom i gradskim prevozom, a radi pregleda, nastavka lečenja i rehabilitacije do ambulante fizikalne terapije u periodu od 12.02. do 03.06.2019. godine. Visina spornog potraživanja utvrđena je nalazom veštaka ekonomsko- finansijske struke, a tužilac je svoj zahtev postavio prema obračunu iz nalaza (na ime troškova odlaska na fizikalnu terapiju prema priloženim računima za kupovinu goriva u iznosu od 5.923,21 dinar i na ime troškova odlaska na fizikalnu terapiju prema priloženim dnevnim kartama u iznosu od 8.200,00 dinara, te na ime naknade štete po osnovu priloženih računa za kupovinu lekova u iznosu od 1.130,42 dinara), sve u ukupnom iznosu 15.253,63 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužiocu po navedenom osnovu pripada pravo na naknadu troškova prevoza radi lečenja, da je tužena u obavezi da nadoknadi tražene troškove kao posledice nastale povrede na radu zbog lečenja za vreme bolovanja, pa je tužbeni zahtev tužioca u celosti usvojen.

Ovakav zaključak prvostepenog suda drugostepeni sud nije prihvatio kao pravilan, jer je smatrao da je donet uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Drugostepeni sud je na osnovu odredbe člana 104, 105. i člana 109. Zakona o zdravstvenom osiguranju našao da zahtev tužioca za naknadu troškova prevoza nije osnovan. Ovo s toga što smatra da je tužilac svoje pravo na tražene troškove mogao da ostvari pred nadležnim Fondom na način i u postupku koji je propisan Zakonom. Stoga je drugostepeni sud u tom delu preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca odbio.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude pogrešno primenio materijalno pravo, a tužilac na to osnovano u reviziji ukazuje.

Odredbom člana 104. Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik Republike Srbije“ 107/2005 ... 123/2014) propisano je da naknada troškova prevoza pripada osiguranom licu kada je od izabranog lekara, zdravstvene ustanove ili nadležne lekarske komisije upućen ili pozvan u drugo mesto van područja matične filijale u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite ili radi ocene privremene sprečenosti za rad.

Odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da nadoknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Prema članu 22. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, pod povredom na radu smatra se povreda koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu koga je osiguran, prouzrokovana neposrednim kratkotrajnim, mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstsvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma.

Tužilac je, kako pravilno nalazi Apelacioni sud, pretrpeo povredu na radu dana 31.05.2018. godine u smislu citiranog člana 22. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer je u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem radnih zadataka tužioca, te je tužena shodno članu 164. Zakona o radu u obavezi da nadoknadi štetu koju je tužilac pretrpeo zbog te povrede.

Tužilac je pretrpeo štetu u vidu troškova prevoza koje je imao da bi se rehabilitovao u ambulanti fizikalne terapije do koje je stizao javnim prevozom ili sopstvenim vozilom. Kako po propisima o zdravstvenom osiguranju, osiguranik ima pravo na naknadu troškova prevoza kada je od izabranog lekara, zdravstvene ustanove ili nadležne lekarske komisije upućen ili pozvan u drugo mesto van područja matične filijale u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite, a tužilac je zdravstvenu zaštitu ostvarivao u mestu prebivališta, to mu od tuženog kao odgovornog lica pripada pravo na naknadu štete za troškove lečenja u smislu odredbe člana 193.stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Odluku o troškovima revizijskog postupka u stavu drugom izreke, Vrhovni sud je doneo na osnovu odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona parničnom postupku. Tužiocu su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara primenom važeće Advokatske tarife i troškovi sudskih taksi na reviziju u iznosu od 4.929,86 dinara i na odluku po reviziji 7.394,79 dinara primenom Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković