Projekat „Dve zvezdice – korak ka trećoj“ usvojila je skupština tuženog 24.12.2016. godine za zimsku sezonu 2016/17, za period od 01.12.2016. do 01.04.2017. godine radi podizanja kvaliteta usluga koji se ogleda u higijeni hotela, u kvalitetu spremljenih obroka i restoranskoj usluzi, kao i radi povećanja motivacije radnika za unapređenje usluga i obima pruženih usluga, a sve u cilju da gosti budu zadovoljni uslugama u hotelu. Odlukom skupštine tuženog broj 1339 od 15.05.2017. godine usvojena je II faza navedenog projekta za sezonu proleće 2017 uz konstataciju u obrazloženju će se, da s obzirom da se pokazao opravdanim, projekat produžiti u slučaju potrebe posla i za leto, jesen i zimu 2017. godine. Tuženi je taj projekat produžavao u više faza - tužilja je radila zaključno sa HIII fazom, koja je okončana 31.03.2020. godine, a projekat je trajao i u oktobru 2020. godine kada su saslušavani direktor tuženog i svedoci.

Imajući navedene činjenice u vidu prvostepeni sud je zaključio da se nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme, jer je tužilja kod tuženog sve vreme radila na projektu i jer je u svakom ugovoru o radu bilo jasno definisano da se radni odnos zasniva za određenu fazu projekta i da su, iako nije bila unapred jasno određena dužina trajanja projekta, bile određene faze u projektu, pri čemu je sud posebno cenio činjenicu da projekat još uvek traje, zbog čega je, primenom člana 37. stav 4. Zakona o radu tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je, prihvativši kao pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, bio istog pravnog stava kao i prvostepeni sud, smatrajući da je tužena svoj projekat „Dve zvezdice - korak ka trećoj“ podelila po fazama vezanim za godišnje doba da su te faze sa ograničenim trajanjem svaka za sebe bile samostalna celina za koju je tužena angažovala zaposlene među njima i tužilju, i da je svaki ugovor o radu zaključen između tužilje i tuženog tokom trajanja projekta bio precizno vezan za tačno određenu fazu projekta.

Po shvatanju Vrhovnog suda revizijom tužilje osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – odluka Ustavnog suda 113/17, 95/18 – autentično tumačenje) je propisano da ugovor o radu sadrži i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme (član 33. stav 1. tačka 7); da se smatra da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona (član 37. stav 6.); da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku (član 32. stav 1), kao i da se smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana (član 32. stav 2).

Ugovor o radu na određeno vreme konkretnije je uređen odredbama člana 37. Zakona o radu, prema kojima: ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.); se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3.); kao i da se, izuzetno iz stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može zaključiti, između ostalog i za rad na projektu čije je vreme u napred određeno, najduže do završetka projekta (stav 4); a ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteka vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

U konkretnom slučaju, pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova za sada se ne može proceniti s obzirom da u spisima nedostaju ugovori o radu koje je tužilja zaključivala sa tuženim počev od 2014. zaključno sa junom 2017. godine, iz kojih bi se moglo utvrditi da li je u njima naveden osnov zbog koga su zaključivani na određeno vreme, jer bi se u odsustvu navođenja tog osnova smatralo da je radni odnos zasnovan na neodređeno (član 37. stav 6. u vezi s članom 33. stav 1. tačka 7. Zakona o radu). Takođe nedostaje i odluka tuženog o prestanku radnog odnosa tužilji, iz koje bi se moglo utvrditi koji su razlozi za prestanak radnog odnosa u toj odluci navedeni. Osim toga, za pravilnu primenu odredaba stavova drugog, četvrtog i šestog člana 37. Zakona o radu, neophodno je bilo pouzdano utvrditi činjenicu da li je projekat tuženog bio, ili ne, vremenski ograničen. Ovo stoga što u spisima postoje dva primerka odluke tuženog broj 3191 od 24.12.2016. godine kojim se usvaja projekat „Dve zvezdice – korak ka trećoj“, od kojih primerak onog koji je tuženi dostavio uz svoj odgovor na tužbu ne sadrži vremensko trajanje ovog projekta, dok primerak onog dostavljenog uz podnesak tuženog od 08.09.2021. godine (kome je rukom dodat broj) sadrži konstataciju da je vreme trajanja projekta pet godina i što je uz podnesak tuženog od 14.07.2021. godine dostavljena i fotokopija zapisnika broj 3190 od 24.12.2016. godine sa redovne sednice skupštine tuženog neoznačenog brojevima strana, u kome su potpisi lica koja su vodila sednicu i zapisničara sadržani na zasebnoj strani, a ne ispod teksta.

Kada činjenično stanje bude upotpunjeno, realna sadržina ugovora zaključivanih između parničnih stranaka se mora sagledati u skladu sa odredbama članova 99. i 100. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, koja se u ovoj parnici primenjuju na osnovu čl. 23. i 25. ZOO, pošto Zakon o radu ne sadrži odredbe o tumačenju ugovora. Odredbama člana 99. ZOO propisano je da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase (stav 1) i da se pri tumačenju spornih odredaba ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (stav 2); a člana 100. istog zakona da se, u slučaju kada je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju ili kada je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumače u korist druge strane. Dakle, svaki nesporazum i svaka eventualna nejasnost ide na štetu onoga koji je ugovor sastavio, a u konkretnom slučaju je to tuženi, kao sastavljač ugovora o radu na određeno vreme, koji je bio dužan da u odnosu sa tužiljom pokaže veći stepen pažnje (pažnja dobrog stručnjaka iz člana 18. ZOO) i da vodi računa o tome kakve pravne posledice bi takav ugovor mogao da proizvede (u vidu fikcije zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme ili preobražaja radnog odnosa sa određenog u radni odnos na neodređeno vreme).

Polazeći od citiranih zakonskih odredaba biće moguće razjasniti realnu sadržinu ugovora na određeno vreme koje je tužilja sa tuženim zaključivala, naročito onih od I faze projekta tuženog, koji su istovremeno zaključivani istovremeno i na određeno vreme i za rad na projektu čija je faza koincidirala sa konkretnim periodom za koji se ugovor na određeno vreme zaključivao. Sve to imajući u vidu da je tužilja obavljala ... poslove koji su opisani Pravilnikom tuženog o organizaciji i sistematizaciji poslova (radnih mesta) i predstavljaju rutinske poslove u hotelijerskoj delatnosti kojom se tuženi bavi, a da je za projekat ključno da on, radi rešavanja određenih problema ili zadovoljavanja određenih potreba, ima definisan početak i kraj tokom kog perioda je planirano obavljanje rada osmišljenog da se njime postigne određeni cilj (proizvod, usluga, rezultat), pri čemu se uobičajeni rutinski poslovi koji se obavljaju svakodnevno, kontinuirano i neodvojivo od uobičajenih poslovnih aktivnosti ne mogu smatrati projektnim aktivnostima.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će utvrditi bitne činjenice na koje mu je ukazano ovom odlukom i potom oceniti od kakvog su one pravnog značaja za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci, ukinuvši i odluku o troškovima postupka jer zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković