Vrhovni sud je ocenio da je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 … 10/2023), zbog čega nije bilo potrebe da se razmatra ispunjenost uslova iz člana 404. ZPP u pogledu izuzetne dozvoljenosti izjavljene revizije.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa bankom „Intesa“ AD Beograd zaključila više ugovora o kreditu: 10.10.2016. godine (stambeni), 28.12.2016. godine (refinasirajući), 07.03.2017. godine (gotovinski) i 16.08.2017. godine (gotovinski), a za poslednja tri ugovora zaključeni su i Aneksi br.1 od 19.11.2018. godine. Prema ugovorima o kreditu, tužilja je bila u obavezi da na dan plaćanja obaveza obezbedi potrebna sredstva na svom tekućem računu kod banke „Intesa“ AD Beograd i to do konačne otplate svih dugovanja, da dospele anuitete i ostala potraživanja plaća trajnim nalogom, da pre puštanja kredita u tečaj položi banci radi pravilnog i urednog izvršenja obaveza sredstvo obezbeđenja naplate, između ostalog, i u vidu administrativne zabrane na zaradu overenu od strane poslodavca. U tu svrhu, tužilja je u vreme zaključenja navedenih ugovora (2016. i 2017. godine) kod tuženog Klinički centar „Kragujevac“ kao poslodavca overila blanko administrativne zabrane, koje u slučaju aktiviranja popunjava banka (iznos anuiteta) kada se steknu uslovi da se administrativna zabrana aktivira i kada tuženi iznos obaveze iz administrativne zabrane treba da obustavi od zarade tužilje, nakon čega ih je dostavila banci „Intesa“ AD Beograd, ovlašćujući je za njihovu upotrebu.

Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Kragujevcu II 4488/18 od 22.08.2018. godine, po predlogu izvršnog poverioca BB protiv ovde tužilje kao izvršnog dužnika određeno je izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 836.965,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima izvršenja. Zaključkom javnog izvršitelja Danice Čolović od 03.10.2018. godine određeni su predmet i sredstvo izvršenja (po navedenom rešenju o izvršenju) plenidbom 2/3 dela mesečne zarade i drugih stalnih novčanih primanja koja tužilja kao izvršni dužnik ostvaruje kod tuženog kao svog poslodavca (koji zaključak je tuženi primio 04.10.2018. godine). Ekonomsko – finansijskim veštačenjem utvrđeno je da je tuženi, postupajući po ovom zaključku, obustavio od zarade tužilje: dana 01.11.2018. godine iznos od 39.228,79 dinara (od zarade za oktobar 2018. godine) i dana 03.12.2018. godine iznos od 39.228,79 dinara (od zarade za novembar 2018. godine) i prebacio ih sa svog računa na račun javnog izvršitelja.

Po zahtevu tužilje, banka „Intesa“ AD Beograd aktivirala je dana 04.12.2018. godine dve administrativne zabrane izdate po ugovoru o kreditu od 10.10.2016. godine (u iznosu od 257,96 evra u dinarskoj protivrednosti) i ugovoru o kreditu od 07.03.2017. godine (u iznosu od 568,39 evra), sa dospećem od 28.12.2018. godine, a dana 05.12.2018. godine još jednu administrativnu zabranu po ugovoru o kreditu od 07.12.2018. godine (u iznosu od 18.710,48 dinara), sa dospećem 07.12.2018. godine. Veštačenjem je utvrđeno da je, postupajući po navedenim administrativnim zabranama, tuženi obustavio od zarade tužilje sledeće novčane iznose: dana 03.01.2019. godine iznos od 30.955,20 dinara i iznos od 18.710,45 dinara (od zarade za decembar 2018. godine), dana 01.02.2019. godine iznos od 18.710,48 dinara (od zarade za januar 2019. godine) i dana 01.03.2019. godine iznos od 68.206,80 dinara i iznos od 18.740,48 dinara (od zarade za februar 2019. godine). U ovom periodu (od zarade tužilje za decembar 2018. godine, januar i februar 2019. godine) nisu vršene obustave po zaključku Javnog izvršitelja od 03.10.2018. godine.

Nakon dopisa Javnog izvršitelja od 25.03.2019. godine i donošenja rešenja Javnog izvršitelja II 2080/18 od 04.04.2019. godine kojim je usvojen predlog izvršnog poverioca BB i obavezan ovde tuženi kao poslodavac tužilje kao izvršnog dužnika da isplati iznos od 117.686,37 dinara na ime neprenetih obroka zarade tužilje, koji kao poslodavac nije zaplenio i naplatio, uz ostavljanje roka tuženom od 8 dana da izmiri dugovanje (koji je isplaćen prinudnom naplatom sa računa tuženog kao poslodavca dana 21.02.2020. godine), tuženi je nastavio izvršenje po zaključku Javnog izvršitelja od 03.10.2018. godine. Veštačenjem je utvrđeno da je, postupajući po zaključku Javnog izvršitelja od 03.10.2018. godine, tuženi izvršio obustavu od zarade tužilje: dana 03.05.2019. godine iznosa od 60.000,00 dinara (od zarade za april 2019. godine) i dana 03.06.2019. godine iznosa od 60.000,00 dinara (od zarade za maj 2019. godine). Za ove mesece tuženi nije vršio obustavu od zarade tužilje po administrativnim zabranama izdatim u korist banke „ Intesa” AD Beograd. U periodu april i maj 2019. godine, mesečne obaveze po kreditima banke tužilja je plaćala realizacijom izdatih trajnih naloga.

Veštačenjem je dalje utvrđeno da je ukupna opterećenost zarade tužilje, imajući u vidu samo njene obaveze prema zaključku Javnog izvršitelja, iznosila: za april 2019. godine 53,95%, a za maj 2019. godine 56,24%, a da je imajući u vidu i njene mesečne obaveze po kreditima banke (koje nisu obustavljene od njene zarade od strane tuženog prema administrativnim zabranama, već su plaćene realizacijom izdatih trajnih naloga) opterećenost zarade tužilje za april i maj 2019. godine prevazilazila visinu njene mesečne zarade kod tuženog. Utvrđeno je da su plenidbe koje su, na osnovu zaključka javnog izvršitelja od 03.10.2018. godine, izvršene od zarade tužilje 03.05.2019. godine i 03.06.2019. godine u iznosima od po 60.000,00 dinara (koje ona potražuje tužbeni zahevom), predstavljale rasknjiženi dug tužilje po navedenom zaključku o izvršenju i da navedenog dana kada su vršene obustave zarade, nije bilo dvostrukog rasknjižavanja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev tužilje kojim potražuje od tuženog naknadu štete, s pozivom na odredbe članova 258. stav 1., 270. i 297. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i člana 164. Zakona o radu. Prema stavu prvostepenog suda, administrativne zabrane izdate u korist banke kao poverioca tužilje imaju dejstvo rešenja o izvršenju od dana izdavanja, odnosno potpisivanja iste od strane tuženog kao poslodavca tužilje (2016. godine i 2017. godine), a ne od dana aktiviranja (04.12.2018. godine i 05.12.2018. godine), tako da imaju prvenstvo u pogledu redosleda namirenja u odnosu na zaključak Javnog izvršitelja od 03.10.2018. godine. Stoga je tuženi postupajući suprotno navedenim zakonskim odredbama prekoračio zakonski maksimum izvršenja na zaradi tužilje spovodeći izvršenje po navedenom zaključku Javnog izvršitelja od 03.11.2018. godine u aprilu i maju 2019. godine, zbog čega je tužilja u navedena dva meseca ostala u potpunosti bez zarade, čime je ugrozio njenu egzistenciju i pričinio joj štetu koju je dužan da joj naknadi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stavu drugostepenog suda, administrativna zabrana predstavlja način ispunjenja obaveze i to zabranom isplate zarade sa pristankom izvršnog dužnika, koja ima dejstvo (u materijalnom smislu) rešenja o izvršenju na zaradi samo kad je aktivirana, a aktivirana je tak kad se dostavi poslodavcu radi zabrane isplate zarade. U vreme dostavljanja zaključka javnog izvršitelja od 03.11.2018. godine tuženom (dana 04.10.2018.godine), administrativne zabrane po kreditima koje je tužilja zaključila sa bankom (iz 2016. i 2017. godine) nisu bile aktivirane, tužilja je obaveze po kreditima plaćala trajnim nalogom. Banka je administrativne zabrane (koje su izdate tokom 2016. godine i 2017. godine) aktivirala tek u decembru 2018. godine, pa je tuženi obustavljajući od zarade tužilje za april i maj 2019. godine u korist javnog izvršitelja iznose od po 60.000,00 dinara, na osnovu navedenog zaključka ispoštovao redosled namirenja u skladu sa odredbom člana 270. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Po oceni Vrhovnog suda pobijana drugostepena odluka je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), članom 164. propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu na radu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS”, br. 36/11 i 139/14), članom 19. stav 1. tačka 13. propisano je da ugovor o kreditu kao obavezni element sadrži vrste sredstava obezbeđenja, mogućnost za njihovu zamenu tokom perioda otplate kredita, kao i uslove aktiviranja tih sredstava u slučaju neizmirivanja obaveza.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju - ZIO („Službeni glasnik RS“ br. 106/15 ... 113/17 – autentično tumačenje), važećem u vreme aktiviranja administrativnih zabrana na koje se tužba poziva, članom 258. stav 1. (ograničenje na zaradi zaposlenog) propisano je da izvršenja na zaradi ili plati, naknade zarade odnosno naknadi plate, mogu da se sprovedu u visini do 2/3 dela zarade. Članom 259. istog zakona (izvršne radnje), propisano je da se izvršenje na novčanom potraživanju izvršnog dužnika sprovodi plenidbom i prenosom potraživanja radi namirenja izvršnog poverioca. Članom 262. stav 1. ovog zakona (koji reguliše obim plenidbe i prenosa), propisano je da potraživanje izvršnog dužnika može da se zapleni i prenese samo u visini potrebnoj da se namiri potraživanje izvršnog poverioca, izuzev kod nedeljivog potraživanja; ako više izvršnih poverilaca zahteva izvršenje na istom deljivom potraživanju dovoljnom da svi namire, plenidba i prenos određuje se posebno u korist svakog u odgovarajućim iznosima (stav 2.). Članom 263. (koji reguliše plenidbu potraživanja), propisano je da je potraživanje izvršnog dužnika zaplenjeno kada se rešenje o izvršenju dostavi dužniku izvršnog dužnika (stav 1.); plenidbom se zabranjuje dužniku izvršnog dužnika da ispuni potraživanje izvršnog dužniku, a izvršnom dužniku da naplati ili raspolaže njime i zalogom kojem je ono obezbeđeno (stav 2.). Članom 270. stav 1. ovog zakona (koji reguliše redosled namirenja izvršnih poverilaca), propisano je da ako je više izvršnih poverilaca podnelo predlog za izvršenje na istom potraživanju, a svi ne mogu da se namire u celini, redosled njihovog namirenja određuje se prema danu prijema predloga za izvršenje u sudu, a naredni izvršni poverilac namiruje se kada se prethodni namiri u celini.

Članom 288. stav 1. ZIO, propisano je da se na izvršenje na zaradi i drugim stalnim novčanim primanjima izvršnog dužnika primenjuju odredbe o izvršenju na novčanom potraživanju izvršnog dužnika (član 256. – 287.), ako odredbama ove glave zakona nije drugačije određeno; zarada obuhvata sva primanja zaposlenog po osnovu rada, bez poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade (stav 2.). Članom 289. ovog zakona, propisano je da se u rešenju o izvršenju na zaradi određuje plenidba dela zarade izvršnog dužnika i nalaže poslodavcu da zaplenjeni iznos isplaćuje izvršnom poveriocu dok se potraživanje izvršnog poverioca ne namiri u celini. Članom 297. stav 1. ovog zakona, propisano je da zabrana isplate zarade sa pristankom izvršnog dužnika (administrativna zabrana) ima dejstvo rešenja o izvršenju na zaradi. Prema stavu 2. ovog člana, uprkos administrativnoj zabrani, izvršni poverioci koji potražuju zakonsko izdržavanje, novčanu rentu za izdržavanje koja je izgubljena usled smrti dužnika izdržavanja i novčanu rentu zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad namiruju se pre poverilaca u čiju korist je uvedena administrativna zabrana, do punog iznosa ili srazmerno visini potraživanja iako je izvršenje ili namirenje potraživanja obuhvaćeno administrativnom zabranom već počelo.

Iz navedenih zakonskih odredbi, i po oceni Vrhovnog suda, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, proizlazi da administrativna zabrana (zabrana isplate zarade sa pristankom dužnika) predstavlja način ispunjenja obaveze dužnika, koja ima dejstvo (u materijalnom smislu) rešenja o izvršenju na zarade samo kada je aktivirana u smislu citirane odredbe člana 279. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju - ZIO, a aktivirana je tek kad se dostavi poslodavcu radi sprovođenja zabrane isplate zarade. Do aktiviranja, ona predstavlja sredstvo obezbeđenja u smislu člana 19. stav 1. tačka 13. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS”, br. 36/11 i 139/14).

U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorima o kreditu iz 2016. i 2017. godine tužilja kao korisnik kredita (koja je u to vreme bila zaposlena kod tuženog) obavezala se prema banci „Intesa“ AD Beograd kao davaocu kredita da obezbedi potrebna sredstva na svom tekućem računu kod ove banke i to do konačne otplate svih dugovanja, da dospele anuitete i ostala potraživanja plaća banci putem trajnog naloga (na svom računu preko kojeg prima zaradu), a da kao sredstvo obezbeđenja, između ostalog, preda banci administrativnu zabranu overenu od strane poslodavca. U tu svrhu, tužilja je u vreme zaključenja navedenih ugovora (2016. i 2017. godine) kod tuženog kao poslodavca overila blanko administrativne zabrane, koje u slučaju aktiviranja popunjava banka (iznos anuiteta) kada se steknu uslovi da se administrativna zabrana aktivira i kada tuženi iznos obaveze iz administrativne zabrane treba da obustavi od zarade tužilje, nakon čega ih je dostavila banci ovlašćujući je za njihovu upotrebu. To znači, prema stavu Vrhovnog suda, da je tužilja ovlastila banku da sredstva obezbeđenja može upotrebiti za naplatu potraživanja u slučaju nepoštovanja odredbi ugovora (kašnjenja u plaćanju obaveze). Stoga su blanko administrativne zabrane, koje je tužilja izdala 2017. i 2018. godine, predstavljale u vreme izdavanja samo sredstvo obezbeđenja urednog izmirivanja obaveza tužilje kao dužnika prema banci kao poveriocu. Tek od 04.12.2018. i 05.12.2018. godine kao momenta kada je banka kao poverilac tražbine, na zahtev tužilje kao dužnika, aktivirala ove administrativne zabrane i dostavila ih ovde tuženom kao poslodvacu tužilje, sa popunjenim iznosima dospelog duga po svakoj od partija kredita (kako je to utvrđeno ekonomsko finansijskim veštačenjem), one imaju dejstvo rešenja o izvršenju na zaradi tužilje u smislu citiranih odredaba člana 279. stav 1. ZIO.

U međuvremenu, između overavanja administrativnih zabrana (2016. i 2017. godine) i njihovog aktiviranja od strane banke kao poverioca protiv tužilje kao dužnika (04.12.2018. i 05.12..2018. godine), pokrenut je izvršni postupak pred Osnovnim sudom u Kragujevcu (po predlogu fizičkog lica kao poverioca) u kome je doneto rešenje o izvršenju II 4488/18 od 22.08.2018. godine kojim je određeno izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 836.965,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima izvršenja i zaključkak Javnog izvršitelja od 03.10.2018. godine kojim su određeni predmet i sredstvo izvršenja (po navedenom rešenju o izvršenju) plenidbom 2/3 dela mesečne zarade i drugih stalnih novčanih primanja koja tužilja kao izvršni dužnik ostvaruje kod tuženog kao svog poslodavca (koji zaključak je tuženi primio 04.10.2018. godine).

U takvoj situaciji, suprotno navodima revizije, tuženi je kao poslodavac tužilje pravilno postupio kada je postupajući po zaključku Javnog izvršitelja od 03.10.2018. godine, donetog u postupku sprovođenja rešenja o izvršenju II 4488/18 od 22.08.2018. godine u vreme kada administrativne zabrane u korist banke „Intesa“ AD Beograd nisu bile aktivirane, te nisu ni mogle imati svojstvo rešenja o izvršenju, započeo izvršenje na zaradi tužilje iz oktobra i novembra 2018. godine, a nakon aktiviranja administrativnih zabrana (04.12.2018. godine i 05.12.2018. godine) nastavio izvršenje na zaradi tužilje, obustavom novčanih iznosa od po 60.000,00 dinara aprila i maja 2019. godine u smislu citiranih odredaba člana 270. (redosled namirenja izvršnih poverilaca), u vezi članova 263. stav 1. i 289. ZIO. Naime, potraživanje izvršnog dužnika zaplenjeno je kada se rešenje o izvršenju dostavi dužniku izvršnog dužnika – poslodavcu (član 263. sta 1. ZIO), a to što poslodavac svakog meseca, sukcesivno, od zarade zaposlenog obustavlja određene novčane iznose je u skladu sa članom 289. ovog zakona kojim je propisano da se u rešenju o izvršenju na zaradi određuje plenidba dela zarade izvršnog dužnika i nalaže poslodavcu da zaplenjeni iznos isplaćuje izvršnom poveriocu dok se potraživanje izvršnog poverioca ne namiri u celini.

Takođe, suprotno navodima revizije, i po stavu Vrhovnog suda u postupku sprovođenja izvršenja na zaradi tužilje po zaključku javnog izvršitelja nije prekoračen zakonski maksimum propisan odredbom člana 258. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju - ZIO, važećeg u vreme izvršenih obustava od zarade tužilje (april i maj 2019. godine) jer je veštačenjem utvrđeno da je ukupna opterećenost zarade tužilje za april 2019. godine iznosila 53,95%, a za maj 2019. godine 56.24%, odnosno bilo je ispod tada važećeg zakonskog minumuma od 2/3 dela zarade. I po stavu Vrhovnog suda, nema uticaja na drugačiju odluku činjenica da su obaveze po kreditima banke u navedenim mesecima plaćene od strane tužilje realizacijom izdatih trajnih naloga (što je i bila njena obaveza po ugovorima o kreditu) i da su ukupne obaveze tužilje (po zaključku izvršitelja i po kreditima) prelazile visinu mesečne zarade tužilje kod tuženog. Ovo s toga što se plaćanje obaveze po ugovoru o kreditu putem trajnog naloga izvršava sa tekućeg računa korisnika kredita u korist banke i nema uticaja na zakonski maksimum od 2/3 od zarade koji se odnosi samo na obustave od zarade koji se vrši u sudskom postupku izvršenja.

Kod iznetog, izvedenim dokazima tužilja nije u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP dokazala da je radnjama tuženog (obustavom zarade za april i maj 2019. godine novčanih iznosa od po 60.000,00 dinara) bilo nezakonitog i nepravilnog postupanja kojima joj je pruzrokovao štetu u smislu člana 164. Zakona o radu, koju bi imao obavezu da joj nadoknadi.

Ostali navodi revizije tužilje kojima se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza koji se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nisu posebno razmatrani, budući da ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković