U odgovoru na reviziju tuženi predlaže da se revizija odbije. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a pobijana presuda suprotno navodima revizije nema druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu od 03.06.2002. godine i Aneksa broj ... Ugovora o radu od 07.04.2010. godine kojim je prebačen na radno mesto „čuvara u patroli“. Rešenjem broj ... od 12.11.2013. godine tužiocu je otkazan Ugovor i Aneks Ugovora o radu, jer je 25.10.2013. godine u uračunljivom stanju, sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim sopstvenim postupcima nesavesno, nekvalitetno i nemarno obavljao svoje radne obaveze tako što u vremenu od 15,00 -23,00 časova kod autobusa u koji je vršeno utakanje goriva, nije proverio stanje kilometraže na tahografu autobusa i upoređivao to stanje sa podacima upisanim u knjigu točioca tj. u pregled izdatog goriva za navedeni dan i u putnoj listi vozača, iako je svojim potpisima na navedenim dokumentima potvrđivao upisano stanje. Tužilac je upozoren da je učinio navedenu povredu radne obaveze i u svojoj pismenoj izjavi od 04.11.2013. godine, svoje postupke koji su spornim rešenjem okarakterisani kao razlozi za otkaz ugovora o radu pravdao je tvrdnjom da u naredbi direktora tuženog od 28.11.2006. godine ne stoji obaveza radnika čuvara vatrogasca da ulazi u autobus u koji se vrši utakanje goriva, radi provera stanja kilometraže na tahografu, kao i da od nadređenog šefa koji je prisustvovao radnjama utakanja goriva u prvoj smeni nikada nije usmeno dobio naredbu da to učini. Takođe je nesporno utvrđeno da tužilac nikada nije ulazio u autobus u koji se vrši utakanje goriva, radi proveravanja da li se stanje kilometraže na tahografu poklapa sa unetim stanjem kilometraže u knjigu točioca i u putni nalog.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbijen, jer su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu na inicijativu poslodavca, zbog povrede radne obaveze i ponašanja suprotnog pravilima propisanim naredbom direktora tuženog od 28.11.2006. godine, pri utakanju goriva u autobus na benzinskoj pumpi u krugu tuženog.

Članom 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05...) propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom i ugovorom o radu.

Prema članu 94. stav 1. tačka 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, poslodavac zaposlenom može otkazati ugovor o radu, ako zaposleni ne izvršava i nesavesno, neblagovremeno, nekvalitetno i nemarno izvršava radne obaveze.

Naredbom direktora tuženog od 28.11.2006. godine pri utakanju goriva u autobus na benzinskoj pumpu u krugu tuženog, propisano je da moraju biti prisutni radnici službe obezbeđenja, vozač i utakač goriva, da sva prisutna lica overavaju utakanje goriva u rezervoare autobusa svojim potpisima na propisanoj dokumentaciji, da se samo utakanje goriva vrši do ulaska goriva u lulu rezervoara, a ne do vrha lule, kao i da nepoštovanje same naredbe povlači za sobom odgovornost za težu povredu radne obaveze.

Tužilac nikada nije ulazio u autobus u koji se vrši utakanje goriva radi proveravanja da li se stanje kilometraže na tahografu poklapa sa unetim stanjem kilometraže u knjigu točioca i putni nalog, pravdajući svoje postupanje činjeničnom da u pomenutoj naredbi direktora tuženog ne stoji obaveza radnika čuvara vatrogasca da ulazi u autobu u koji se vrši utakanje goriva radi provere stanja kilometraže na tahografu autobusa, kao i da od nadređenog šefa koji je prisustvovao radnjama utakanja goriva u prvoj smeni nikada nije usmeno dobio naredbu da to učini.

Pravilno nižestepeni sudovi ocenjuju da to nije opravdavajući razlog za postupanje suprotno propisanim pravilima, imajući u vidu da je tužilac bio dužan da postupa sa pažnjom, jer potpisuje dokument o zaduženju goriva vozilom, kakav karatker ima njegov potpis na putnom listu i pregledu izdatog goriva za 25.10.2013. godine, što podrazumeva i kontrolu da li je gorivo sipano do ulaska u lulu rezervoara, pri čemu u listu utakanja postoji kilometraža koja se proverava i ulaskom u autobus.

Postupajući suprotno pravilima propisanim naredbom direktora tuženog od 28.11.2006. godine tužilac je povredio radnu obavezu, pa su po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda bili ispunjeni zakonski uslovi za otkaz Ugovora o radu od strane poslodavca na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu u vezi člana 94. stav 2. tačka 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog i naredba direktora tuženog od 28.11.2006. godine pri utakanju goriva u autobus na benzinskoj pumpi u krugu tuženog preduzeća.

Neosnovano se navodima revidenta ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, uz obrazloženje da nije došlo do povrede radne obaveze od strane tužioca, jer iz naredbe direktora tuženog od 28.11.2006. godine ne proizilazi obaveza ulaska tužioca u autobus radi provere stanja kilometraže na tahografu.

Ovo iz razloga što iz utvrđenog činjeničnog stanja, iskaza svedoka VV i GG proizilazi da prilikom utakanja goriva, a nakon donošenja naredbe direktora, bilo je obavezno prisustvo portira, vozača i točioca goriva, pri čemu je svedok VV, kao rukovodilac kod tuženog 4 godine, u više navrata usmeno tužiocu predočio njegove obaveze na radnom mestu, da tužilac nije vršio kontrolu goriva, jer je smatrao da lica koja su za to zadužena rade kako je to potrebno. Iz iskaza svedoka GG, čuvara vatrogasca kod tuženog proizilazi da prilikom utakanja goriva mora da bude prisutan kako on, tako i vozač i točilac i da je lično svedok imao zadatak da kontroliše da li je gorivo sipano do ulaska u lulu rezervoara, a da u listu utakanja postoji kilometraža koju su nekada unosili kako točilac, tako i sam svedok i da je kilometražu proveravao tako što je ulazio u autobus, a takav način rada prilikom obuke bio je objašnjen i od strane kolega i samog šefa VV.

Iz svega navedenog proizlazi da je ponašanje tužioca bilo protivno standardu ponašanja, kao i dužnostima zaposlenog, imajući u vidu član 15. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, koja propisuje obavezu zaposlenog da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi, budući da je tužilac svojim potpisom overio netačno pisanu količinu utočenog goriva u navedene autobuse i da nije postupao sa dužnom pažnjom koja se zahteva za takvo radno mesto, jer je potpisivao dokument o zaduženju vozila gorivom, kakav karakter ima njegov potpis na putnom listu i pregledu izdatog goriva za 25.10.2013. godine. Takvo ponašanje je imalo elemente nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza i zadataka, što predstavlja dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu na inicijativu poslodavca.

Ne mogu se prihvatiti ni navodi tužioca da je materijalno pravo pogrešno primenjeno iz razloga što je u postupku donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu povređeno pravilo iz člana 180. stav 2. Zakona o radu. Prema tvrdnjama tužioca, u drugostepenom predmetu Gž1 2158/17 u istom pravnom i činjeničnom stanju, kao i u ovom predmetu, poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu DD, kod istog tuženog, na istim poslovima koje je obavljao i tužilac, iz razloga što u dobijenom upozorenju na otkaz ugovora o radu nisu navedene činjenice i dokazi. Međutim, u navedenom predmetu upozorenje o otkazu ugovora o radu nije sadržao opis dela, što je bilo razlog za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, što ovde nije slučaj, jer je u upozorenju o otkazu ugovora o radu tužiocu tačno naveden opis dela koji mu se stavlja na teret, zbog čega se tvrdnje revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 180. stav 2. ne mogu prihvatiti kao osnovani.

U revizijskom postupku se raspravljaju pravna, a ne činjenična pitanja, zbog čega predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji u kojima se osporava ocena dokaza (iskaz svedoka) i utvrđeno činjenično stanje, jer to u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP ne predstavlja revizijski razlog.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

S obzirom na to da troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju one troškove koji su u smislu člana 154. stav 1. potrebni za vođenje parnice, to je odlučeno kao u izreci pod dva.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić