IV ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4380/21 od 28.01.2022. godine, u delu u kom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 635/19 od 25.06.2021. godine u stavu 1. izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 635/19 od 25.06.2021. godine odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog da se utvrdi da tužilac kao zaposleni kod korisnika javnih sredstava ima pravo na naplatu – isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema posebnom Kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije od 18.03.2015. godine i posebnog Kolektivnog ugovora za javna i javnokomunalna preduzeća Grada Pančeva od 25.06.2015. godine za vreme važenja Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, kao i da se obaveže tužilac da tuženom naknadi sve parnične troškove, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do konačne isplate. U stavu drugom usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati ukupan iznos od 73.546,57 dinara za period od 01.11.2016. godine do 31.10.2019. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na opredeljene iznose u ovom stavu izreke. U stavu trećem usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova ishrane u toku rada isplati ukupan iznos od 71.453,56 dinara za period od 01.11.2016. godine do 31.10.2019. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose u ovom stavu izreke. U stavu četvrtom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4380/21 od 28.01.2022. godine potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Pančevu i odbijene žalbe tuženog i umešača na strani tuženog kao neosnovane. Odbijen je zahtev umešača na strani tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pitanja od opšteg interesa.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno odredbi stava 2. istog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je potrebno dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog u delu odluke o tužbenom zahtevu, u interesu ravnopravnosti građana. Navedeno iz razloga što se pobijanom drugostepenom presudom u tom deluodstupa od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, iznetog u odlukama u istoj činjeničnopravnoj situaciji.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog. U tom periodu ovde tuženi kao poslodavac isplaćivao je tužiocu, kao i ostalim zaposlenima, naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa Pravilnikom o zaradama, naknadama zarade, dodacima na zarade i druga primanja. Prema pomenutom Pravilniku, naknada troškova za ishranu u toku rada iznosila je 1.500,00 dinara mesečno, a regres za korišćenje godišnjeg odmora 1.000,00 dinara mesečno. Prvostepenom presudom, potvrđenom drugostepenom, tužiocu je dosuđena razlika između pomenutih naknada obračunata u vrednosti propisanoj Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike i Posebnim kolektivnim ugovorom za javna i javna komunalna preduzeća Grada Pančeva i naknade tih troškova koje su tužiocu isplaćene u utuženom periodu. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike primenom odredbi člana 9. stav 1. i 2. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, kao i primenom relevantnih odredbi Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije i Posebnog kolektivnog ugovora za javna i javno-komunalna preduzeća Grada Pančeva. Prvostepeni sud je stanovišta da se odredba člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica ne odnosi na naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Drugostepeni sud nalazi da se u osnovnu neto platu u smislu Zakona o privremenom uređivanju osnovica ne uračunavaju oni elementi plate koje zakon i inače ne podovodi pod osnovnu neto zaradu, kao što su troškovi iz člana 118. Zakona o radu. Pod drugim stalnim primanjima kod korisnika javnih sredstava smatraju se primanja koja imaju karakter naknade za rad licu koje nije zasnovalo radni odnos kod korisnika javnih sredstava, u šta se po stanovištu drugostepenog suda ne mogu svrstati pomenute naknade.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili matetrijalno pravo.

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (na snazi od 28.10.2014. godine) predviđeno je da su ništave odrebe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekata iz člana 2. tog zakona, donet za vreme njegove primene. Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora kod tuženog doneta su za vreme važenja navedenog zakona. Pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pomenuti Posebni kolektivni ugovori kod tuženog doneti su nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava pa su ništave odredbe tih akata kojima se predviđaju elementi na osnovu kojih se povećava iznos zarade. Naknada koja je predmet tužbenog zahteva predstavlja sastavni deo zarade, pa Posebnim kolektivnim ugovorom, donetim nakon stupanja na snagu Zakona, ova naknada nije mogla biti povećana. Sledi da tužilac nema pravo na razliku između naknada predviđenih tim Kolektivnim ugovorima i naknade koju je po tom osnovu tuženi poslodavac isplatio.

Kako je na činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu u delu odluke o tužbenom zahtevu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, pa je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP. Kako je prema preinačenoj presudi odbijen tužbeni zahtev tuženog, a revizija odbačena protiv dela odluke kojim je odbijen pritivtužbeni zahtev tuženog, Vrhovni kasacioni sud je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka u skladu sa odredbom čl. 153 st. 2 ZPP.

Ispitujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, u delu odluke o protivtužebnom zahtevu tuženog, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP. Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana drugostepena presuda u delu odluke o protivtužbenom zahtevu, Vrhovni kasacoini sud je stanovišta da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava o navedenom pravnom pitanju. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za ujednačavanjem sudske prakse. Nižestepeni sudovi su dali razloge za odluku o odbijanju protivtužbenog zahteva tuženog, nalazeći da nije u pitanju prejudicijelna protivtužba za utvrđenje od koje zavisi ishod spora.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog u delu odluke o protivtužbenom zahtevu, u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tuženog u tom delu nedozvoljena.

Odredbom člana 403. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora po protivtužbi iznosi 1.000,00 dinara. Kako ne postoji revizijski cenzus za odlučivanje o reviziji tuženog u delu odluke o protivtužbenom zahtevu, sledi da je revizija tuženog nedozvoljena.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić