Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4109/21 od 05.11.2021. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3872/18 od 17.06.2021. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke i odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu za period 01.11.2015. – 01.03.2018. godine na ime naknade troškova za ishranu isplati iznos od 164.061,88 dinara; da se obaveže tuženi da tužiocu za period 01.11.2015. – 01.03.2018. godine na ime naknade troškova za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznos od 82.344,75 dinara, a sve sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne iznose i od datuma određenih u ovom stavu izreke, kao i da se obaveže tuženi da u ime i za račun tužioca za period 01.11.2015. - 01.03.2018. godine Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati razliku pripadajućih doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje u svemu prema osnovicama utvrđenim u stavu prvom i drugom izreke, da u ime i za račun tužioca Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje uplati razliku pripadajućih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje u svemu prema osnovicama utvrđenim u stavu prvom i drugom izreke i da u ime i za račun tužioca Nacionalnoj službi za zapošljavanje uplati doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti u svemu prema osnovicama utvrđenim u stavu prvom i drugom izreke, kao neosnovan. U stavu drugom izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude i obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 63.500,00 dinara. U stavu trećem izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 31.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, kojom je preinačena prvostepena presuda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odluči u skladu sa odredbom člana 403. stav. 2. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena odluka je dozvoljena, po izričitoj odredbi čl. 403 st. 2. tač. 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitijući pobijanu drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je potraživanje na ime naknade za ishranu u toku rada za period 01.11.2015. – 01.03.2018. godine i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za isti period, sa pripadajućim doprinosima od tuženog, kao poslodavca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je najpre kod pravnog prethodnika tuženog Železnice Srbije AD Beograd obavljao poslove radnog mesta - ..., da bi potom kod ovde tuženog obavljao poslove radnog mesta ... – ... u Sekciji za ... i to počev od 01.09.2015. godine, kada je zaključio Aneks ugovora sa tuženim. Kolektivnim ugovorom za Javno železničko transportno preduzeće Beograd (Sl. glasnik RS broj 37/95...7/00) bila je regulisana visina naknada za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora tako da je, Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog iz 2006. godine, predviđeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Kolektivni ugovor, koji se primenjivao u utuženom periodu, počev od 01.02.2015. godine, sadrži identičnu odredbu. Kolektivnim ugovorom važećim u vreme presuđenja, zaključenim 24.05.2018. godine, regulisana je visina troškova za ishranu radnika i za regres za korišćenje godišnjeg odmora tako što je naknada troškova za ishranu u toku rada predviđena u visini od 120,00 dinara po danu, srazmerno broju dana provedenih na radu, a regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini od 1.000 dinara mesečno (za 12 meseci). Navedeni Kolektivni ugovor primenjuje se počev od isplate zarade za mart 2018. godine.

U toku postupka je utvrđeno da tužiocu u perodu obuhvaćenim tužbenim zahtevom zarada nije uvećavana za iznose naknada za troškove ishrane i regresa, niti je vršen obračun ovih naknada u nominalnom iznosu. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena je visina troškova traženih naknada, primenom parametara iz Kolektivnog ugovora JŽTP (Sl. glasnik RS broj 37/95...7/00).

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i dosudio mu tražene naknade. Po stanovištu prvostepenog suda, nema smetnji da se navedene naknade tužiocu dosude primenom parametara iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora. Tužilac ima pravo na navedene naknade jer mu tuženi u utuženom periodu iste nije isplaćivao.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, kada je tužiocu dosudio naknade po ovim osnovima. Drugostepeni sud nalazi da su tužiocu predmetne naknade isplaćene kroz vrednost isplaćenih radnih časova, zbog čega je odbio zahtev tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno da je pogrešna primena materijalnog prava učinjena od strane drugostepenog suda u drugostepenoj, preinačujućoj presudi.

Pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora je zakonom ustanovljeno pravo zaposlenog. Opštim, ili pojedinačnim aktom poslodavca predviđaju se parametri za obračun tih naknada, s tim da one moraju biti isplaćene svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu. Shodno navedenom, naknade koje su predmet tužbenog zahteva nisu mogle biti isplaćene tužiocu kroz cenu rada, kako to zaključuje drugostepeni sud u pobijanoj presudi. U toku postupka je utvrđeno da tužiocu u utuženom periodu zarada nije uvećavana, odnosno predmetne naknade nisu isplaćivane. U situaciji kada Kolektivni ugovor poslodavca, važeći u utuženom periodu, (KU donet 2015. godine) predviđa pravo zaposlenih na naknadu za troškove ishrane u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, ali bez konkretizacije parametara za obračun istih, nema smetnje da se visina ovih naknada utvrdi primenom parametara iz ranije važećeg propisa - Kolektivnog ugovora JŽTP (Sl. glasnik RS broj 37/95...7/00).

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud preinačio je drugostepenu presudu na taj način što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Odluku o troškovima postupka Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredbi 154, 163. i 165. ZPP. O troškovima prvostepenog postupka odlučeno je prvostepenom presudom koja je u tom delu potvrđena. Tužilac ima pravo i na opredeljene troškove revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, zajedno sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi na ime taksi na reviziju i odluku po reviziji, jer nije postavljen opredeljen zahtev za iste po visini u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić