U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca V.M. iz B., Ul. …, čiji je punomoćnik Đ.K., advokat iz O., protiv tuženog R. A.D. – B., …, radi poništaja aneksa ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3114/14 od 22.04.2015. godine, u sednici veća održanoj 16.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3114/14 od 22.04.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1168/13 od 14.07.2014. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništen aneks ugovora o radu od 14.09.2005. godine zaveden kod tuženog pod br. 1598 kojim je izmenjen član 1. ugovora o radu, tako da je određeno da će tužilac obavljati poslove samostalnog referenta za plan i analizu, kao nezakonit. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužioca u skladu sa ugovorom o radu br. 812 od 15.05.2002. godine vrati na poslove zamenika generalnog direktora na kojima je radio pre zaključenja aneksa ugovora o radu br. 1598 od 14.09.2005. godine. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog razlike između zarade koju bi ostvario da je radio na poslovima zamenika generalnog direktora i zarade koju ostvaruje na poslovima samostalnog referenta za plan i analizu i izradu i obračuna kalkulacija, isplati za period od septembra 2005. godine do decembra 2013. godine novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže određene ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu po osnovu povećanja zarade koju bi ostvario da je ostao na poslovima zamenika generalnog direktora isplati za period od septembra 2007. godine do određene ovim stavom izreke. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da na ime naknade štete po osnovu razlike u zaradi na iznose iz stava tri izreke, obračuna i uplati na račun Fonda PIO – Filijala u Beogradu doprinose za penzijsko osiguranje tužioca, za period od 15.09.2005. godine do 31.12.2013. godine. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 460.400,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3114/14 od 22.04.2015. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1168/13 od 14.07.2014. godine u stavu prvom izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi aneks ugovora o radu od 14.09.2005. godine, zaveden kod tuženog pod br. 1598 kojim je izmenjen član 1. ugovora o radu, a kojim je određeno da će tužilac obavljati poslove samostalnog referenta za plan i analizu, kao nezakonit. Stavom drugim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1168/13 od 14.07.2014. godine u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga u skladu sa ugovorom o radu br. 812 od 15.05.2002. godine vrati na poslove zamenika generalnog direktora na kojima je radio pre zaključenja aneksa ugovora o radu br. 1598 od 14.09.2005. godine. Stavom trećim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1168/13 od 14.07.2014. godine u stavu trećem izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog razlike između zarade koju bi tužilac ostvario da je radio na poslovima zamenika generalnog direktora i zarade koju ostvaruje na poslovima samostalnog referenta za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija plati, za period od septembra 2005. godine do decembra 2013. godine, novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže određene ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1168/13 od 14.07.2014. godine u stavu četvrtom izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu povećanja zarade koju bi ostvario da je ostao na poslovima zamenika generalnog direktora plati, za period od septembra 2007. godine do decembra 2013. godine, novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže određene ovim stavom izreke. Stavom petim izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1168/13 od 14.07.2014. godine u stavu petom izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da na iznose naknade štete po osnovu razlike u zaradi iz stava tri izreke presude, obračuna i uplati na račun Fonda PIO – Filijala u Beogradu doprinose za penzijsko osiguranje tužioca za period od 15.09.2005. godine do 31.12.2013. godine. Stavom šestim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1168/13 od 14.07.2014. godine i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka od 460.400,00 dinara. Stavom sedmim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13 – US, 74/13 - US i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog, a na osnovu ugovora o radu br. 812 od 15.05.2002. godine obavljao je poslove zamenika generalnog direktora počev od 01.06.2002. godine, za koje je tada bila predviđena stručna sprema VII/1 – VŠS. U ugovoru je utvrđeno da tužilac ima VI stepen stručne spreme – viša ekonomska škola. Tuženi je 14.09.2005. godine dostavio tužiocu ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu radi premeštaja na drugo radno mesto sa obrazloženjem da je radno mesto zamenik generalnog direktora ukinuto. Uz ponudu tužiocu je dostavljen aneks ugovora o radu br. 1598 od 14.09.2005. godine po kome bi tužilac obavljao poslove samostalnog referenta za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija u sektoru ugostiteljstvo počev od 15.09.2005. godine, za koje je predviđen VI stepen stručne spreme – ekonomista VŠS. Tuženi je 12.09.2005. godine doneo i objavio Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kojim je ukinuto radno mesto zamenik generalnog direktora. Tužilac je prihvatio ponudu i zaključio sa tuženim navedeni aneks ugovora o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio odredbe člana 171. stav 1. tačka 1. i stav 2. i člana 172. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05) u vezi sa članom 196. stav 1. i 4. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/06), kada je odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi aneks ugovora o radu radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada, a stavom 2. ovog člana da se odgovarajućim poslom smatra posao za čije se obavljanje zahteva ista vrsta i stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o radu propisano je da uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o radu poslodavac je dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude.

S obzirom na navedene zakonske odredbe pravilno je drugostepeni sud zaključio da je zakonit sporni aneks ugovora o radu br. 1598 od 14.09.2005. godine. Naime, tužilac je premešten na poslove samostalnog referenta za plan i analizu i izradu i obračun kalkulacija zbog potreba organizacije rada, jer je ukinuto radno mesto zamenik generalnog direktora na kome je do tada radio, ponuda za zaključenje aneksa ugovora je sadržala sve potrebne elemente (razlozi, rok, pravne posledice odbijanja), a poslovi na koje je tužilac premešten su odgovarajući, jer se za njih zahteva ista vrsta i isti stepen stručne spreme koji su utvrđeni ugovorom o radu od 15.05.2002. godine, a koju tužilac ima. Stoga je pravilno odbijen zahtev za poništaj aneksa ugovora o radu, kao i zahtev za naknadu štete u vidu razlike zarade i uplatu doprinosa, jer nema uslova za primenu člana 191. Zakona o radu.

Revizijskim navodima tužioca ukazuje se da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, zato što nije imao u vidu da Pravilnik tuženog o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta koji je donet 12.09.2005. godine nije stupio na pravnu snagu u smislu člana 196. Ustava RS, pa nije mogao proizvoditi pravno dejstvo, što znači da nije ukinuto radno mesto zamenika generalnog doirektora na kome je tužilac radio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 196. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da zakoni i svi drugi opšti akti, objavljuju se pre stupanja na snagu, a prema stavu 4. ovog člana zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja.

Tuženi je Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kojim je ukinuto radno mesto zamenik generalnog direktora, doneo 12.09.2005. godine i istog dana objavio na oglasnoj tabli, čime je postupio saglasno ustavnom načelu da se opšti akti moraju objaviti pre njihovog stupanja na snagu. Stoga je navedeni Pravilnik bio na snazi 14.09.2005. godine kada je zaključen sporni aneks ugovora o radu između tužioca i tuženog.

Osim toga, revizijsko ukazivanje na odredbu člana 35. navedenog Pravilnika kojom je propisano da stupa na snagu danom donošenja, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje irelevantnim u situaciji kada je utvrđeno da je Pravilnik objavljen. Naime, prema stavu 4. člana 196. Ustava RS moguće je da opšti akt stupi na snagu pre osmog dana od dana objavljivanja ako za to postoje naročito opravdani razlozi, međutim, da li postoji ti razlozi isključivo je ovlašćen da posebne nadležnosti. Kako u konkretnom slučaju tužilac (niti bilo ko drugi) nije podneo Ustavnom sudu, primenom člana 168. stav 2. Ustava RS, inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika, to je ocena da je Pravilnik bio na snazi 14.09.2005. godine, kada je zaključen sporni aneks, zasnovana na utvrđenoj činjenici da je Pravilnik 12.09.2005. godine objavljen.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.