Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražila i opredelila.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene bila u radnom odnosu na određeno vreme počev od 23.05.2019. godine do 22.11.2019. godine, a 23.11.2019. godine zaključila je ugovor o radu na neodređeno vreme na poslovima „...“ i raspoređena je u jednoj od tri prodavnice tužene. Rad se obavljao u dve smene, prva smena je trajala od 7 časova do 14 časova i druga smena od 14 do 21 čas, s tim da je u jednoj smeni radila tužilja a u drugoj druga radnica. Tuženi je 01.12.2020. godine doneo Odluku o smanjenju broja izvršilaca sa dva radnika na jednog, a istovremeno je uveo jednosmenski rad u trajanju od 8 do 16 časova. Odluka nije bila istaknuta na oglasnoj tabli. Rešenjem tuženog od 07.12.2020. godine, tužilji je na osnovu člana 153. Zakona o radu otkazan navedeni ugovor primenom otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu u vezi člana 17. ugovora o radu, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Rešenjem o ispravci ispravljen je stav prvi dispozitiva tako što umesto „otkazuje se ugovor sa poslodavcem zaključen 23.05.2019. godine“ treba da stoji „otkazuje se ugovor sa poslodavcem zaključen 23.11.2019. godine“. Tužilji je radni odnos prestao 07.12.2020. godine uz isplatu otpremnine do dana prestanka radnog odnosa. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da prodajni objekat ne ostvaruje potrebne rezultate prometa sa tendencijom stalnog pada prometa i da je reorganizacijom procesa rada uveden jednosmenski rad čime se smanjuje broj izvršilaca. Na osnovu dostavljenih bilansa uspeha utvrđeno je da je tužena u 2019. godine i 2020. godini poslovala sa dobitkom. Tuženi nije imao obavezu donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje tužene od 07.12.2020. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu.

Naime, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom, primenom člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja, a kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. U konkretnom slučaju, tužilja je obavljala poslove radnog mesta prodavca. Broj izvršilaca na tom radnom mestu smanjen je sa dva na jednog izvršioca. Prilikom utvrđivanja ko od zaposlenih će biti proglašen tehnološkim viškom, tužena je tužilji otkazala ugovor o radu uz obrazloženje da je došlo do smanjenja broja zaposlenih kao tehnološkom višku, bez navođenja koje su to konkretne tehnološke, ekonomske ili organizacione promene prouzrokovale prestanak potreba za obavljanjem poslova na navedenom radnom mestu, već je to navedeno pušalno. Osim toga, tužena je bila u obavezi da obrazloži zašto u situaciji smanjenja obima posla i smanjenja broja prodavaca otpušta upravo tužilju.

Imajući u vidu da navedeno i okolnost da nije dokazano da je došlo do smanjenja prometa odnosno do potrebnih rezultata prometa u poslovanju tužene, već upravo suprotno da je tužena poslovala sa povećanim prometom, revizija neosnovano ukazuje da je postojao opravdan razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu da tužilji kao tehnološkom višku prestane radni odnos kod tužene.

U smislu iznetog, po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno poništili pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezali tuženu da tužilju vrati na rad primenom člana 191. Zakona o radu.

Ostalim navodima revizije, ponavljaju se žalbeni razlozi o kojima se apelacioni sud već izjasnio, dajući razloge koje prihvata i revizijski sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer odgovor na reviziju nije potreban radi vođenja parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković