Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu „...“. Skupština Grada Niša je na sednici od 29.12.2015. godine donela Odluku o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu javnog sektora Grada Niša za 2015. godinu kojom je maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme kod tuženog ograničen na 129 zaposlenih. Po prijemu ove odluke, tuženi je doneo odluku broj 01-17/2 od 08.01.2016. godine kojom je konstatovao da je ukupan broj zaposlenih na neodređeno vreme veći u odnosu na broj koji je propisan odlukom skupštine, te da zbog toga treba smanjiti broj zaposlenih sa 132 na 129, pa se pristupa izradi akta o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog.

Potom je tuženi tužiocu dostavio ponudu broj 01-84/2 od 22.01.2016. godine za zaključenje aneksa broj 1 ugovora o radu, radi premeštaja na druge odgovarajuće poslove. U ponudi je, pored ostalog, navedeno da je ponuda tužiocu upućena zbog promenjenih okolnosti i nove organizacije rada i da će na ovaj način u većoj meri doći do izražaja stručno znanje i sposobnosti zaposlenih. Na osnovu ove ponude zaključen je aneks ugovora o radu broj 01-84/3 od 22.01.2016. godine, kojim je tužilac sa radnog mesta „...“ premešten na radno mesto „...“ počev od 01.02.2016. godine.

Dana 01.02.2016. godine tuženi je doneo nov Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka, na koji je gradonačelnik dao saglasnost rešenjem od 05.02.2016. godine. Pravilnik je stupio na snagu 10.02.2016. godine, odnosno dan nakon objavljivanja na oglasnoj tabli tuženog, u skladu sa članom 12. istog kojim je regulisano stupanje ovog akta na snagu.

Odlukom broj 01-226/1 od 12.02.2016. godine, tuženi je utvrdio broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba i među ova tri izvršioca se nalazi i tužilac na poslovima „...“.

Odlukom broj 01-398/1 od 29.02.2016. godine tuženi je utvrdio da je zbog izvršenih organizacionih promena prestala potreba za radom tužioca, sa pravom na isplatu otpremnine.

Potom je tuženi doneo rešenje 01-505/1 dana 15.03.2016. godine kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu sa aneksima, usled organizacionih promena i prestanka potrebe za obavljanje poslova „...“ ...“ na osnovu člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Rešenjem je konstatovano i da tužiocu prestaje radni odnos 15.03.2016. godine, te da ima pravo na označenu otpremninu. Rešenje je tužiocu dostavljeno objavljivanjem na oglasnoj tabli 24.03.2016. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...75/2014), propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora o radu), radi premeštaja na drugi odgovarajući posao zbog potreba procesa i organizacije rada. Premeštaj može da usledi samo zbog potreba procesa i organizacije rada kod istog poslodavca i ta potreba se javlja prilikom uvođenja novih, odnosno ukidanja starih poslova, statusnih ili organizacionih promena, razmeštaja zaposlenih zavisno od njihovih sposobnosti, otklanjanja uzroka zastoja u radu ili loših odnosa među zaposlenima, uvođenja mera za bolje funkcionisanje delova sisitema rada i u drugim situacijama.

Odredbom člana 172. stav 1. istog zakona, propisano je da je poslodavac dužan da uz ponudu za zaključenja aneksa ugovora o radu, zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži: razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od osam dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa. Dakle, poslodavac ima obavezu da, uz ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, zaposlenom dostavi i konkretne razloge zbog čega to čini.

Tužilac je premešten na poslove koji odgovaraju njegovoj vrsti i stepenu stručne spreme. Međutim, samim tim nisu ispunjeni uslovi za izmenu ugovorenih uslova rada propisanih odredbama člana 171. i 172. Zakona o radu. Zaposleni treba da zna zbog čega je poslodavac pokrenuo postupak premeštaja i da li su razlozi za ponudu subjektivne ili objektivne prirode, imajući u vidu da premeštaj može da usledi zbog potreba nastalih uvođenjem novih, odnosno ukidanjem starih poslova, usled statusnih i organizacionih promena, te zavisno od sposobnosti zaposlenih, usled primene mera za unapređenje rada i radnih postupaka ili radi otklanjanja uzroka zastoja rada i loših odnosa među zaposlenima, što kao razlog tuženi nije naveo ni u ponudi za zaključenje pobijanog aneksa, niti u samom aneksu. Prema tome, tuženi u ovom parničnom postupku nije dokazao da postoji bilo koji opravdani razlog za izmenu ugovorenih uslova rada i za premeštaj tužioca na druge poslove.

Kako ponuda tužiocu koja je prethodila zaključenju spornog aneksa ne sadrži konkretne potrebe procesa organizacije rada kod tuženog koje su bile razlog za izmenu ugovorenih uslova rada, odnosno za premeštanje sa poslova ... na poslove ...., a koje poslove je tuženi nakon dvadesetak dana i ukinuo novim aktom o sisitematizaciji radnih mesta, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je sporni aneks zaključen protivno odredbama člana 171. i 172. Zakona o radu.

Ubrzo nakon dostavljanja ponude tužiocu za zaključenje aneksa ugovora o radu i potpisivanja aneksa, doneto je osporeno rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, usled organizacionih promena i prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je aneksom tužilac premešten, a na osnovu člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, čime je tuženi koristio svoja prava suprotno cilju, jer je tužilac faktički premešten na poslove za čije obavljanje tuženi nije imao stvarne potrebe.

Pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da je pravna posledica poništaja aneksa i poništaj rešenja otkaza ugovora o radu, jer je procena prestanka potrebe za tužiočevim radom izvršena imajući u vidu poslove na koje je nezakonito premešten. Dakle, cilj tuženog nije bio da se zaposlenom omogući obavljanje poslova premeštanjem na određene poslove, već je premeštaj imao za posledicu donošenje osporenog rešenja o utvrđivanju da je za radom tužioca prestala potreba.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije pa je našao da su isti neosnovani. Naime, u reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani i u žalbi protiv prvostepene presude, a koje je drugostepeni sud u pobijanoj odluci pravilno ocenio kao neosnovane, dajući za tu ocenu jasne i potpune razloge koje ovaj sud u svemu prihvata.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić