Protiv pravnosnažne presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408, u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene od 1998. godine na poslovima profesionalnog vojnog lica u činu desetara u vazduhoplovnoj brigadi u ... . U utuženom periodu, prema izveštaju komandira VP ..., tužilac je ostvario sate prekovremenog rada za koje mu tužena nije isplatila uvećanu zaradu, niti mu je omogućila da te sate iskoristi koristeći slobodne dane. Tužilac se nije obraćao tuženoj za isplatu plate na ime prekovremenog rada. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke je utvrđena vrednost neisplaćenog prekovremenog rada u utuženom periodu od septembraa 2018. godine do oktobra 2020. godine u utvrđenim mesečnim iznosima.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 83. stav 1. i 98. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika Vojske Srbije, ocenio da tužilac neosnovano potražuje isplatu uvećane plate za rad duži od punog radnog vremena, s obzirom na to da tužilac nije preduzeo sve potrebne radnje radi ostvarivanja prava na naknadu u smislu člana 141 Zakona o Vojsci Srbije, odnosno nije podneo zahtev za priznavanje tog prava nadležnoj vojnoj jedinici, čiji je starešina dužan da povodom podnetog zahteva donese rešenje u upravnom postupku, što obezbeđuje i sudsku zaštitu u upravnom sporu, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, već je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu utvrđenih novčanih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u spornom periodu, nalazeći da je tužilac ostvario sate prekovremenog rada koji mu nisu isplaćeni, da je vrednost određena nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, te da se radi o pravu tužioca koje uživa neposrednu pravnu zaštitu u sudskom postupku koje je zajemčeno u smislu člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužene ukazuje da je stanovište drugostepenog suda u pobijanoj odluci zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana. Profesionalnom vojnom licu, uz saglasnost Vlade, pod uslovima iz stava 1. ovog člana može se utvrditi koeficijent veći od 50% od koeficijenta koji se utvrđuje na osnovu položaja i čina (stav 3.). Na prava i obaveze profesionalnih vojnih lica proistekle iz posebnih uslova službe u Vojsci Srbije ne primenjuju se odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 4.).

Prema odredbi člana 98. Zakona o Vojsci Srbije, profesionalno vojno lice dužno je da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Dakle, za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) iz člana 98. stav 1. navedenog zakona, tužilac po pravilu ima pravo na slobodne sate (sat i po za svaki sat prekovremenog rada) a samo izuzetno, pod uslovima iz člana 35. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, može se isplatiti zarada uvećana za 26% vrednosti radnog sata.

Prema odredbama članova 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz svega izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda proizlazi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Stoga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njihovo potraživanje, koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji im nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Kako je povodom revizije tužene preinačena pobijana drugostepena presuda i obijena žalba tužioca, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, prema članu 162. ZPP i Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata koja je važila u vreme preduzimanja ove parnične radnje.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković