U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Negovan Živković, advokat iz ..., protiv tuženog „AMS osiguranje“ doo iz Beograda, čiji je punomoćnik Vladislav Kostić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 512/2021 od 08.04.2021. godine, u sednici održanoj dana 23.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 512/2021 od 08.04.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pirotu P1 1/20 od 26.10.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništena su kao nezakonita rešenja tuženog broj .. od 03.08.2015. godine o sporazumnom prestanku radnog odnosa i sporazum o prestanku radnog odnosa broj .. od 03.08.2015. godine, a tuženi obavezan da tužilju vrati na rad na neodređeno vreme na poslove koji odgovaraju stručnoj spremi i radnim sposobnostima tužilje i da tužilji na ime naknade štete za period od septembra 2015. zaključno sa aprilom 2017. godine u vidu izgubljene zarade isplati iznose bliže opisane ovim stavom izeke, kao i da za tužilju tuženi uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na napred navedene iznose nadležnim fondovima socijalnog osiguranja kao i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 281.610,00 dinara. Stavom drugim izreke, tužba u delu tužbenog zahteva tužilje kojim je traženo da se utvrdi da se zahtev za sporazumni raskid ugovora broj .. od 03.08.2015. godine poništi kao nezakonit, odbačena je zbog nepostojanja pravnog interesa.

Dopunskim rešenjem Osnovnog suda u Pirotu P1 1/20 od 04.12.2020. godine obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka pored iznosa dosuđenog presudom P1 1/20 od 26.10.2020. godine isplati i iznos od 11.076,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 512/2021 od 08.04.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pirotu P1 1/20 od 26.10.2020. godine u usvajajućem delu stava prvog, kao i dopunsko rešenje P1 1/20 od 04.12.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/2014, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 15.12.1987. godine zasnovala radni odnos kod Auto-moto saveza Srbije – Auto-moto društvo Pirot na neodređeno vreme i do prestanka radnog odnosa radila kod povezanih i zavisnih pravnih lica prvobitnog poslodavca. U određenim periodima radila je deo ili polovinu punog radnog vremena kod dva povezana poslodavca – AMS osiguranje doo – Beograd i Auto-moto 987 doo Pirot. Aneksom ugovora o radu zaključenog 26.09.2014. godine raspoređena je na poslove ... kod tuženog koji je 03.08.2015. godine pod brojem ... doneo rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa tužilje na osnovu njenog zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa zavedenog kod tuženog pod brojem .. kao i na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa broj .. upisanog istog datuma, na kojima se nalazi svojeručni potpis tužilje. Utvrđeno je da su svi zaposleni kod tuženog, među kojima je i tužilja dana 01.08.2015. godine obavešteni da je poslovni prostor u kome su radili izdat u zakup trećem licu, da više ne postoji potreba da dolaze na rad, nakon čega tužilja dana 03.08.2015. godine dobija rešenje o prestanku radnog odnosa. Po nalogu poslodavca tužilja je potpisala blanko papire, a prilikom poslednjeg zasnivanja radnog odnosa potpisala je i zahtev za sporazumni prestanak, kao i ostala dokumenta čiji poništaj traži. Utvrđeno je da sporazum o prestanku radnog odnosa kao i zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa potpisan od strane tužilje sadrže deo odštampanog teksta; deo zahteva koji sadrži podatke o radnom mestu, ugovora o radu i danu prestanka radnog odnosa unet hemijskom olovkom, a kod sporazuma deo koji sadrži podatke o stranama potpisnicima sporazuma, podatke o datumu i broju sporazuma, kao i datum prestanka radnog odnosa unet je hemijskom olovkom. Zaposleni, među kojima i tužilja dolazili su na rad i posle 03.08.2015. godine, a po primljenom obaveštenju da ne postoji više potreba za njihovim radom i to tužilja sve dok nije dobila rešenje o prestanku radnog odnosa 17. ili 18.08.2015. godine, ali im ulazak u poslovne prostorije nije dozvoljen. U periodu od septembra 2015. godine do aprila 2017. godine tužilja je pretrpela štetu u vidu izgubljene zarade u iznosu od 216.645,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je nižestepeni sud zaključio da su ispunjeni uslovi da se sporazum o prestanku radnog odnosa kao i rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa tužilji ponište kao nezakoniti i da je tuženi u obavezi da tužilju vratiti na rad i naknadi joj štetu u vidu izgubljene zarade.

Odredbom člana 177. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/2005...75/2014) propisano je da radni odnos može prestati na osnovu pisanog sporazuma zaposlenog i poslodavca.

Polazeći od navedene odredbe Zakona o radu, a imajući u vidu utvrđene činjenice da tužilja dana 03.08.2015. godine nije slobodnom voljom, jasno i nedvosmisleno tuženom podnela zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa, niti je na osnovu slobodno izražene volje zaključila sporazum o prestanku radnog odnosa, sledi da nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilje u smislu navedene odredbe Zakona o radu.

Ovo stoga što su delovi ovih aktata „blanko“ potpisani od strane tužilje i kao takvi ne mogu proizvoditi pravno dejstvo od trenutka njihovog nastanka. Pojedini delovi sporazuma o prestanku radnog odnosa, kao i zahtev potpisan od strane tužilje kojim ona zahteva sporazumni prestanak radnog odnosa kako je utvrđeno su odštampani, a pojedini delovi popunjeni hemijskom olovkom, pa ovaj sud nalazi da je pravilan zaključak Apelacionog suda da ova činjenica ukazuje da se radi o „blanko“ potpisanim dokumentima od strane tužilje koji su od strane tuženog aktivirani u momentu prestanka radnog odnosa. Pravilno ocenjuje da je nelogično da tužilja svoj zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa delom štampa, a delom popunjava hemijskom, što ukazuje da isti nije podnela tuženom niti svojevoljno potpisala i zato nije bilo osnova za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer za sporazum se smatra zaključenim kada poslodavac i zaposleni o tome postignu saglasnost koja se odnosi kako na prestanak radnog odnosa, tako i na ostala pitanja u vezi sa tim: npr. dan prekida rada, neisplaćena zarada... Sporazum mora da bude podudarne volje poslodavca i zaposlenog koja volja ne sme da bude iznuđena već izražena slobodno, jasno i nedvosmileno i bez manja u volji. Ovde je to izostalo. Posebno što je utvrđeno da je tužilja kao i ostali zaposleni prilikom zaključivanja ugovora o radu sa poslodavcima potpisala i zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa bez datuma, što ukazuje da se radi o blanko potpisanom zahtevu za sporazumni prestanak radnog odnosa koji je tuženi kasnije aktivirao dodajući hemijskom olovkom potrebne elemente. Postupajući na ovakav način sledi zaključak da nisu bili ispunjeni uslovi za sporazumni prestanak radnog odnosa tužilje. Posebno što je tužilja kao i ostali zaposleni posle 03.08.2015. godine dolazila na posao sve dok nije dobila rešenje o prestanku radnog odnosa. Ova okolnost ide u prilog tome da je nelogično da tužilja traži sporazumni prestanak radnog odnosa i potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa, a da nakon toga dolazi na posao.

Kako je utvrđeno da je tužilji radni odnos prestao bez pravnog osnova, to istoj pripada i pravo na naknadu izgubljene zarade, u skladu sa odredbom člana 191. Zakona o radu.

Neosnovano se u reviziji ističe neblagovremenost tužbe tužilje u smislu člana 195. Zakona o radu. Ovo stoga što u ovom slučaju nema mesta primeni roka iz navedene odredbe Zakona o radu, jer je preciziranim tužbenim zahtevom od 29.09.2017. godine tužilja tražila da se utvrdi da je sporazum o prestanku radnog odnosa od 03.08.2015. godine ništav. U toj situaciji kada se traži utvrđenje ništavosti, primenjuje se shodno član 11. Zakona o radu, u vezi sa članom 103. Zakona o obligacionim odnosima, a kojom odredbom Zakona je propisano da se ništavost odredbe ugovora o radu utvrđuje pred nadležnim sudom, a pravo da se zahteva utvrđenje ništavosti ne zastareva.

Kako se u reviziji ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi i koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda i kako se njima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost nižestepene odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Kako je revizija tuženog odbijena, to tuženom ne pripadaju troškovi revizijskog postupka, a u smislu člana 153. 154. i 162. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić